Panika, kao osećaj koji predstavlja iznenadan i veoma jak strah pojedinca ili grupe, najčešće je uzrokovana dovođenjem u pitanje života jedinke ili grupe. Sama reč panika potiče od grčke reči panikom koja znači povezanost sa Panom, bogom šuma i livada čiji je bes proizvodio zvuke koji su kod ljudi i životinja izazivali smrtni strah.

U cilju smanjivanja mogućnosti za nastanak sveopšte panike, mnoge države su ograničile slobodu govora. Tako na primer u nekim zemljama je zabranjeno uzvikivanje „Vatra“ ili „Požar“ u bioskopskim i pozorišnim salama ako u datom trenutku ništa ne gori, kao i poruke mržnje na mestima gde se okupljaju grupe ljudi različitih uverenja (fudbalska utakmica, protesti).

Da bi se smanjio broj žrtava do kojih bi moglo da dođe zbog ovakvog oblika straha, koje obično izaziva haotično ponašanje i gubitak svakog oblika samokontrole, arhitekte i građevinski inženjeri tokom projektovanja zgrada vode računa o eventualnim paničnim kretanjima grupa iz objekata koje projektuju.

Uverenje o tome koliko su mediji moćan instrument uticaja na stavove i ponašanje mase, dobili smo za Noć veštica, 30. oktobra davne 1938. godine, kada se na delu videlo šta može da se desi kada se mediji poigraju istinom u pravom trenutku.

Tog dana je Radio Teatar Merkur, emitovao kao specijal emisiju na CBS-u radio dramu “Rat svetova”, koju je po istoimenom romanu Herberta Džordža Velsa režirao Orson Vels. Bez bilo kakvih loših namera, on je osmislio rediteljski koncept realizacije drame u kome slušaoci učestvuju u direktnom prenosu invazije Marsovaca na Zemlju, što ju je ovekovečilo u istoriji kao primer zloupotrebe moći koju mediji mogu da izvrše.

"Dame i gospodo, prekidamo program najnovijim vestima: U dvadeset minuta do osam, profesor Farel iz 'Maunt Dženings' opservatorije je video nekoliko eksplozija plina koje su se pojavile u pravilnim razmacima na Marsu".

Mada je Vels “direktnim prenosom trenutnog napada Marsovaca” samo želeo da se našali povodom praznika Noć veštica, mnogi slušaoci su propustili ili jednostavno igrnorisali najavnu špicu, pa verujući da se radi o informativnom programu, došli u stanje neviđene panike. Neki od njih su bili ubeđeni da osećaju miris otrovnog gasa, kao i da su videli odsjaje borbi u daljini. Od šest milliona ljudi koji su slušali emisiju, šalu nije shvatilo 1.7 miliona Amerikanaca od kojih se 1.2 miliona snažno uspaničilo.

Nakon ovog događaja, Orson Vels i Teatar Merkur su jedva izbegli kaznu pravdajući se da su slušaoci u više navrata bili obavešteni da slušaju radio-dramu i da je reč o šali, a CBS-u je zabranjeno da ubuduće u radio-dramama koristi najavu “prekidamo program zbog važnog obaveštenja”.

"Doviđenja svima i zapamtite lekciju koju ste naučili večeras. Taj nasmejani uljez u vašoj dnevnoj sobi je bundeva, a ukoliko vam neko pozvoni na vrata, to nije Marsovac, već Noć veštica".

Zbog snage koju proizvode u društvu, mediji se često nazivaju sedmom silom. Hteli mi to ili ne, oni su odavno deo naše svakodnevice, shodno tome na njima je i velika odgovornost prilikom izbora onoga što se u vidu informacije pušta u etar.

Danas, izazivanje panike putem sredstava javnog informisanja često je samo put nesavesnih medija da dobiju što veće parče medijskog kolača i privuku publiku u velikoj konkurenciji. Najave „najhladnije zime ikad“ koja se ponavlja svake jeseni kao reklama za kupovinu ogreva, do preterivanja u izveštajima o broju žrtava i srazmerama prirodnih katastrofa su naša svakodnevnica. Iako postoje zakonski okviri koji sankcionišu iznošenje neistina čini se da štampani mediji, dok god im je dozvoljeno da na kraj rečenice stave upitnik, mogu da napišu sve što uspeju da domisle u periodu između dva izdanja.