Da li je u pitanju humor sa nedostatakom mere i ukusa, ili manifestacija tuge kroz nespretno sročene stihove pita se svako ko pročita epitaf poput ovog:

„Ispod ovog teškog krsta leži moja jadna svekrva

Da je poživela još tri dana, ja bih ovde umesto nje ležala

Vi koji prolazite ovde, pazite da je ne probudite

Ako se kući vrati, glavu će mi otkinuti

Ja ću da živim kao da se nikad vratiti neće

Ostani ovde, draga moja svekrvo.”

Tradiciju je oko 1935. godine započeo stolar Stan Joan Petraš koji je izrađivao krstove i spomenike od hrastovine. Nakon što bi prisustvovao trodnevnim pogrebnim običajima gde su se pričale razne anegdote iz života pokojnika, Stan je počeo da pretače priče u stihove i urezuje ih na drvene spomenike. Nastavio je sa ovom praksom do svoje smrti, 1977. godine, a onda je njegov šegrt Dumitru Pop Tinku preuzeo posao i nastavio tradiciju.

Kada neko od seljana umre, njegova porodica odlazi kod Dumitrua i naručuje spomenik koji on pravi ručno rezbareći komad hrastovine u maloj radionici iza svoje kuće. Osnova spomenika je gotovo uvek plava, uokvirena živopisnim detaljima od cveća ili ornamenata. Kao centralna figura, na spomeniku se nalazi oslikan lik pokojnika u nekoj aktivnosti koju je za života često upražnjavao, a ispod stihovi u čudnom konglomeratu crnog humora i patetike. Stihovi pričaju životne priče i otkrivaju i najmračnije tajne o pokojnicima poput neverstava, nepoštenja, ili privrženosti raznim porocima.

Spomenik Ioanu Toaderu, ljubitelju konja, otkriva još jednu njegovu strast:

“Još jednu stvar sam voleo veoma,

da sedim pored tuđe žene u kafani.”

Iako se nekim od stihova možemo nasmejati, drugi pričaju teške i tragične priče protkane tugom i gnevom. Jedna od njih je na spomeniku tragično nastradaloj trogodišnjoj devojčici:

“Gori u paklu prokleti taksi koji si došao iz Sibia

Od svih mesta na planeti morao si da staneš pored moje kuće

udariš me i pošalješ u smrt, a moje roditelje ostaviš u jadu.”

Zanimljivo je da porodica retko ima udela u načinu na koji će pokojnik biti predstavljen. Dumitru je, baš kao i njegov prethodnik Stan, zadužen da osmisli sliku i epitaf. On tvrdi da do sada niko nije imao primedbu na njegov rad:

“To je pravi život čoveka. Ako je voleo da pije, kažeš da je voleo; ako je voleo da radi, i to kažeš… u malom mestu se ništa ne skriva. Porodice zaista žele da pokojnikov život bude predstavljen verno.”

Na Veselo groblje (rumunski: Cimitirul Veselје) svake godine dođe veliki broj turista. Jedino posećenije groblje na svetu je Dolina kraljeva u Egiptu. Iako upoznati sa verovanjem tračkih Dečana, koji su naselili Rumuniju, da smrt treba dočekati sa radošću jer predstavlja put u novi, večni život, turisti ostaju u čudu nad bizarnim epitafima koji su potpno strani i tradicionalnoj i modernoj evropskoj kulturi.