Kulturološki uticaj ovog pića karakteristične zelene boje naročito je primetan u kasnom XVIII i početkom XIX veka. Priče koje su o njemu kružile po Parizu tog doba učinile su ga toliko popularnim da se popodnevni odmor uz piće često nazivao i „Zeleni sat”, jer se apsint podrazumevao kao piće izbora, sve dok njegova prodaja nije zabranjena. Krajem XX veka ponovo ulazi u barove i postaje simbol dekadentnosti među piscima mlađe generacije okupljenim u boemskim centrima, poput San Franciska i Nju Orleansa.

Apsint se pije na specifičan način. U visoku čašu ulije se malo apsinta, a zatim se na kašičicu na kojoj je šećer, lagano doliva hladna voda, koja kap-po-kap pada u čašu. Pravilo je da na svaku meru apsinta dolazi tri do pet mera vode. Svaka kap pretvara se u blještavobelu pahuljicu u zelenom piću. Šećer služi za ublažavanje gorčine pelena, a sama metoda pripremanja daje mu dodatnu čar. Bar New Orleans Old Apsinth House bio je čuven po velikoj fontani iz koje je stalno kapala hladna voda u čaše s apsintom.

Poznat da izaziva „prekide filma”, gubitak svesti, halucinacije i bizarno ponašanje, postao je mera izdržljivosti onoga ko ga konzumira. Iako savremene analize pokazuju da specifičan proces destilacije u proizvodnji apsinta iz pelena zaista izvlači psihoaktivne supstance, još uvek je misterija da li je u pitanju snaga biljke, ili jednostavno ogroman procenat alkohola koji ovo piće sadrži.

Emil Zola, Oskar Vajld, Rembo, Mopasan, Bodler samo su neki od slavnih pisaca u čijim se delima opisuje dejstvo ovog pića na psihu čoveka i stanje te vrste pijanstva prikazuje uzvišenijim od onih koja se postižu drugim (manje pomodnim) pićima.

U Cveću zla Boder ga naziva „otrovnom rekom” koja „duši drhtavoj sve naličje njeno i sav užas odrazi”. Mopasan apsintom napija notara u svojoj priči Čudna noć u Parizu, koji pleše sa stolicom i potpuno gubi vezu sa stvarnošću. Hemingvej ga spominje u mnogim delima: kao utehu u Sunce se ponovo rađa, lek za hrabrost u Smrt po podne i najboljeg prjatelja Roberta Džordana u Za kim zvona zvone. Svoju naklonost ovom piću pokazao je i osmislivši koktel „Smrt popodne” čija se receptura nalazi u knjizi koktela poznatih ličnosti iz 1935. godine, a koji je do danas ostao zaštitni znak književnih promocija širom sveta.

Oskar Vajld, slavni pisac i jedan od uživalaca ovog neobičnog pića, jednom je napisao:

„Prvi stadijum opijanja apsintom nije ništa posebno, u drugom vam se počinju priviđati čudovišne i okrutne stvari, ali ako izdržite, na kraju ćete doći do završnog stadijuma i tada ćete videti stvari koje želite videti - prekrasne, neopisive stvari”.

Poznavaoci umetnosti tvrde da je inspiraciju za karakterističnu zelenu boju na svojim slikama Van Gog našao upravo u apsintu, a neki čak tvrde da ga je naklonost ovom piću neobične snage i dejstva i navela da sebi odseče uho.

Zbog priča koje su ga pratile i zlosrećnih iskustava konzumenata, apsint je 1915. godine zabranjen u Francuskoj, Švajcarskoj, SAD i u većini evropskih država. Nikada nije zabranjen u Velikoj Britaniji i Španiji. Da li zaista u malim dozama izaziva psihozu, agresivnost i gubitak razuma, što je navođeno kao argument za zabranu ovog pića, ili su ga njegovi davni poštovaoci konzumirali u nerazumnim količinama, bolje je ne proveravati empirijski. Svoje mesto je našao u umetnosti, unoseći dašak razuzdanosti, provokacije i slobode u radove slavnih pisaca i slikara, što je sasvim dovoljno da uđe u istoriju.

izvori: Absinthe: How the Green Fairy became literature’s drink , Wiki , Does absinthe really cause hallucinations?