Velike ljubavi velikih ljudi (XI) - Pablo Pikaso u iskrivljenim linijama ljubavi

Autor RiznicaFeljtoniVelike ljubavi velikih ljudi

Retki su slikari koji nisu ovekovečili na platnu ženu za kojom žude, ali je samo jedan onaj koji je svoje muze emotivno „mleo“ iskrivljavajući ih u svrhu umetnosti, Pablo Pikaso.

Za razliku od slikara koji na platno prenose lepotu žene ili ljubavnice, Pablo Pikaso je svoju slikarsku palicu usmeravao u pravcu uvrnute mašte, koja ne samo da zamišlja patnju žena koje slika, već i bukvalno usisava život onih koje su upale u njegovu ljubavnu mrežu. To je razlog što njegovi modeli na platnu deluju iskrivljeno u raznim izmučenim oblicima, kao da ih je secirao u delove prožete patnjom, a onda poput nespretnog klesara pokušavao da ih sastavi u delove koji se jednom razbijeni više nikako ne uklapaju.

Njegov slikarski opus zapravo predstavlja dnevnik slavnog slikara, koji je slikajući one koje su ga okruživale i volele, nesvesno pisao o onome što se dešavalo u njegovom umu i ljubavnom životu.

Takav pristup je bio pokretač dva nova pravca u slikarstvu, kubizam i sugestivni ekspresionalizam, koji su Pikasu doneli svetsku slavu slikara čije se slike najviše kradu, ali su ujedno postale i razlog zbog kojeg je on postao i neko čije radove i životnu priču posmatraju svetski psihijatari i psiholozi, a čije se dijagnoze kreću u dijapazonu od raznih mentalnih bolesti, do podvojene ličnosti i šizofrenije.

Verujući da žene postoje kako bi njega zadovoljile, Pikaso je imao buran ljubavni život ispunjen paralelnim vezama. Kako su njegova osećanja prema ljubavnicama oscilirala od ekstremne nežnosti do ozbiljne mržnje, i kako je smatrao da su žene „sprave za izazivanje patnje“, delio ih je u dve kategorije: otirači i boginje.

Ko su bile žene koje je on zaista voleo?

Fernanda Olivije (Fernende Olivier, rođena Amélie Lang)

Kada je 1904. upoznao svoju prvu pravu ljubav, Fernandu Olivije, Pikaso nije ni sanjao o tome da će ta crvenokosa, kontradiktorna devojka promeniti tok ne samo njegovog stvaralaštva, već i čitave zapadne umetnosti.

Mada je bila model, Fernanda je ušla u njegov studio samo da bi se sklonila od kiše, a onda je, uhvaćena u njegove slikarske linije ostala tu narednih sedam godina. Bio je to period u kojem je slavni slikar bio toliko zaljubljen da je čak radio sve poslove po kuči. Bio je posesivan, zabranio joj je da pozira drugim umetnicima, želeo je samo za sebe.

U umetničkom pogledu, preokret se dogodio 1906. kada je sa njom boravio u španskom selu Gosol, gde je prilikom izrade Fernandinih portreta kombinovao žensku lepotu i kubističku arhitekturu sela. Na osnovu brojnih portreta, lako se moglo zaključiti kako se menjao odnos između njih dvoje, od strastvene ljubavi, preko posrtanja, do prekida praćenog brojnim ružnim postupcima. Fernanda je patila od bolesti bubrega, što je mladi umetnik tumačio kao izdaju i prepreku ka daleko važnijem cilju – stvaranja umetnosti. Fernanda nije mogla da podnese njegovu sebičnost, pa je u želji da ga učini ljubomornim, 1912. otišla sa nepoznatim italijanskim slikarom, što je u njemu izazvalo pravu emocionalnu buru, a bes koji je tada osetio je doveo do raskidanja sa renesansnom idejom utvrđene perspektive. Od tada slikarstvo više neće biti isto.   

Eva Guel (Eva Gouel, rođena Marcelle Humbert)

Ljubav prema Fernandinoj dobroj prijateljici Marsel Humber, koju je Pikaso zvao Eva Gouel, rodila se iz osvete. Od svih žena koje je voleo, o Evi se najmanje zna, a njen život pre njega je ostao potpuna misterija. Par godina koje je provela sa Pikasom vezuju se za njegov period sintetičkog kubizma. Evin portret nikada nije naslikao, ali joj je posvetio par slika koje je nazvao “Ma Jolie” i “J’aime Eva” (Moja lepa i Volim Evu), što je bio jedini put da je otvoreno kroz umetnost iskazao privrženost nekoj ženi.

Kako on jednostavno nije mogao da bude veran, započeo je aferu sa Gabi Depardje u trenutku kada se Eva razbolela od tuberkuloze. Ipak, bio je uz nju kada je 1915. umirala, a njena smrt ga je toliko pogodila da jedno vreme nakon toga nije mogao emotivno da se veže. To je bio period u kome je imao mnogo veza za jednu noć.  

Ogla Hohlova (О́льга Хо́хлова)

Svoju sledeću veliku ljubav i prvu suprugu, Pikaso je upoznao u Rimu 1917. gde je radio na baletu „Parade“. Ugledavši prelepu ukrajinsku balerinu Oglu Hahlovu, zaljubio se na prvi pogled. Venčali su se već sledeće godine u pravoslavnoj crkvi u Parizu, a 1921. su dobili sina, Paula. Tada se njegovo stvaralaštvo okreće temi majke i deteta, što ga nije držalo dugo. Period proveden sa Olgom mu je doneo stvaralački preokret od apstrakcije u kojoj je menjao svet, do konzervativnog neoklasizma.  

Njihov brak je bio buran, prepun svađa i prebacivanja. Olga je na sve načine pokušavala da ukroti njegovu neobuzdanu narav, a on da nastavi sa boemskim životom, što je dovelo do potpunog raskola u njihovom odnosu. Njegovi umetnički prikazi supruge su počeli da odišu mržnjom i odbojnošću, da bi je konačno predstavio sa izvrnutim zubima, udovima i vaginom, zbog čega je ona počela da gubi vezu sa stvarnošću.

Pošto je francuski zakon nalagao podelu imovine bračnih drugova u slučaju razvoda, oni su se rastali 1935, ali su ostali u formalnom braku sve do njene smrti 1955. Nakon rastanka, Olga je doživela nervni slom, a on je nastavio buran emotivan život sa drugim ženama.   

Mari-Tereza Valter (Marie-Thérèse Walter)

U ulici u kojoj su Pikaso i Olga imali stan, živela je prelepa sedamnaestogodišnja devojka, sportskog izgleda i energičnog duha, Mari-Tereza. Ona je četrdesetšestogodišnjem slikaru zapala za oko čim ju je prvi put ugledao. Punih osam godina je uspevao da od Olge sakrije njihovu vezu, sve do trenutka kada je sa njom 1935. dobio ćerku Maju (Maria De La Concepción), čiji je sin Olivije, 2004. objavio knjigu o svom slavnom dedi „Pikaso: Prava porodična priča (Picasso: The Real Family Story).

Portreti iz perioda koji je Pikaso proveo sa Mari-Terezom, odišu idiličnim erotizmom u kome se oseća da oboje uživaju. Ona u sopstvenoj senzualnosti, a on u savršenstvu prizora koji prenosi na platno.

Međutim, ni sva njena lepota i mladost nisu uspeli da ga zadrže sa njom. Kao što svaka žena oseća da gubi pažnju dragog čoveka, tako je i Mari-Tereza znala da se slikar zaljubljuje u Doru Mar. Toliko je bila ljubomorna na nju da su se jednom prilikom pobile u njegovom ateljeu. Sukob je počeo svađom, a kada je slikar sa očiglenim uživanjem u prizoru izgovorio: „Morećete da se izborite za mene“, skočile su jedna na drugu ne razmišljajući. Tu bitku je Mari-Tereza izgubila i pre nego što se u nju upustila. Pikaso je već bio ozbiljno zaljubljen u svoju novu muzu.

Mari-Tereza je Pikasa volela do kraja njegovog života. Četiri godine nakon njegove smrti, tragično je okončala svoj život. Obesila se. 

Dora Mar (Dora Maar, rođena Henriette Theodora Marković)

Prvi susret Pikasa i Dore u Café les Deux Magots, protekao je u znaku igre u kojoj on zabada nož u sto između njenih prstiju. Zabava je završena tako što je konačno pogodio u prst, a ljubav počela da se rađa kada ju je zamolio da mu pokloni krvavu rukavicu koju je kasnije brižno čuvao u svom ateljeu.  

Odrasla u Argentini kao Teodora Marković, atraktivna Dora Mar jugoslovenskog porekla, bila je muza slikara narednih sedam godina. To je bio period u kojem je naslikao neka od svojih neprocenjivih dela.

Pikasa je oduševljavala njena tuga, čiji je razlog bio to što ne može da zatrudni. Samim tim bila je užasno ljubomorna na Mari-Terazu i njihovu ćerku Maju. Taj bol je slikaru dao novu isnpiraciju. Uživao je da slika “predivnu, tužnu Doru”. U tom periodu je nastala jedna od najpoznatijih slika Pabla Pikasa Žena koja place, (slika iznad u sredini) kao i čuvena depreivna Gernika (slika iznad levo).

Portret nastao dok je ljubav među njima cvetala, Dora Mar sa mačkom, je 2006. prodata za 95,216.00$, čime je zauzela drugo mesto najskupljih slika čuvenog slikara, a osmo na listi najskupljih slikara u istoriji (slika iznad desno).

Kako je Pikaso bio emotivna pijavica koja je svojom harizmom u potrazi za inspiracijom bukvalno proždirao živote svojih muza, i Doru je napustio 1943. zbog mlađe Fransoaz. Sve to je dovelo do njene nervne rastrojenosti. Povukla se u samački život, a svoju uspešnu umetničku karijeru bacila u sunovrat. Umrla je sama i siromašna.

Fransoaz Žilo (Françoise Gilot)

Fransoaz Žilo nije želela da bude jedna od onih koje je Pikaso obeležio na platnu, a onda bacio niz lavinu u potrazi za novom ljubavnicom. Iako je šezdesetogodišnjeg slavnog slikara upoznala kada je imala samo dvadesetjednu godinu, imala je čvrst karakter, pa je ostala poznata po tome što je bila jedina muza koja je Pikasa prozrela i napustila.

Upoznali su se nakon njene prve izložbe slika. Tokom devet godina koliko su proveli zajedno, pokušavala je da se sa njegovim okrutnostima bori smireno, vodeći jedan miran život. U ovoj vezi Pikaso je dobio dvoje dece, Kloda i Palomu. Takva ljubavna veza Pikasu nije bila inspirativna, pa je sve češće viđao druge žene, što je dovelo do toga da ga Fransoaz zauvek napusti. Pikasovi biografi su zapisali da je u trenutku dok je odlazila od njega, slikar vikao: “Nijedna žena ne napušta čoveka kao što sam ja! Gde ćeš?”

Nisam želela da postanem poznata kao ‘period Žilo’, posle svih Fernanda, Olga, Mari-Terez, Dora perioda. Znala sam da je Pikasov način da ubije ženu s kojom je taj što će naslikati njen portret. To je ono što je već bilo tipično za Pikasa – kada više nije mario za žene s kojima je bio, slikao je njihove nemilosrdne portrete, a iz pozadine najavljivao svoj novi ljubavni ili seksualni interes, napisala je Fransoaz u knjizi “Život sa Pikasom” (Vivre Avec Picasso), koja je prodata u million primeraka.

Objavljivanje ovog romana je razbesnelo slavnog slikara do te mere da do kraja života više nije progovorio ni reč sa Fransoaz, niti se sreo sa njihovo dvoje dece, kojima je čak pokušao i da oduzme prezime Rouz-Picasso.

Pablo je bio najveća ljubav mog života, ali otišla sam pre nego što me je uništio. Čovek mora nešto da preduzme da zaštiti sebe. Ja jesam. Ostale nisu. Pogledajte šta im se dogodilo - držale su se moćnog minotaura i platile su žestoku cenu, pisala je ona.

Iako je u poznim godinama, Žilo i dalje aktivno stvara i izlaže svoja umetnička dela.

Žaklina Rok (Jacqueline Roque)

Poslednju svoju veliku ljubav, Žaklinu Rok, Pikaso je upoznao sa 79 godina u fabrici grnčarije, u koju je često dolazio. Mada analitičari tvrde da se sa njom oženio “iz inata” prema Fransoaz, izgleda da je ona konačno uspela da ga smiri, pošto su ostali zajedno narednih 20 godina, sve do njegove smrti.

Ističući njeno mačkasto lice i dug vrat, njoj je posvetio najveći deo svog opusa. Dok je slikao preko 400 Žaklininih portreta i oko 1200 crteža, Pikasovi potezi su ponovo postali smireni. Na svoj 90-ti rođendan, Pikaso je postao prvi živi slikar čija je izložba priređena u Luvru.  

Kada je 1973. preminuo, Žaklina nije dozvolila Klodu i Palomi da prisustvuju sahrani, a oko umetničkog nasleđa je često ulazila sa njima u sporove. Na kraju je, kao kompromisno rešenje, otvoren Musée Picasso u Parizu.

Kao i ostale njegove muze, Žaklina je bila emotivno zavisna od Pikasa do neslućeno bolnih razmera, što je i nju uništilo. Oduzela je sebi život 1986.

Iako je Pablo Pikaso opsednut ženama, zavođenjem i seksom, tokom svog života imao možda i stotinak afera, samo ovih sedam žena su ostavile bitan trag u njegovom stvaralaštvu, pokrenuvši svaka na svoj način po jednu novu fazu u njegovoj umetiničkoj kreativnosti.

Uprkos sebičnosti koja je podrazumevala da sebe i svoju umetnost uvek stavi na prvo mesto, činjenica je da su zahvaljući njemu njegove muze postale večne.      

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Pretraga
Preporučujemo
Arhiva članaka
Misao dana

Poželeo sam poljubiti sablju jer je bljesnula kao što bljesnu tvoji zubi kad se osmehneš.

Ibn Qajjim El Dzewzije

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

ΜΕΔΙΑΣ na Fejsbuku
ΜΕΔΙΑΣ na Twitteru

Creative Commons License ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License. |