Velike ljubavi velikih ljudi (XXIII) - Rat i ljubavni mir Vuka Karadžića

Iako je sakupljajući narodne umotvorine, priče, izvorne pesme i bezobrazluke, čitav svoj život Vuk Stefanović Karadžić posvetio reformi našeg pisma, rečnika i očuvanju duhovnog blaga, on je uprkos velikom naučno-književnom radu bio pre svega čovek kao i svaki drugi koji je imao i svoj ljubavni život protkan strahovima, strepnjom i patnjom.

Burne istorijske prilike Srbije 19. veka uspele su da sačuvaju sećanje na Ružu, njegovu prvu dečačku ljubav i doživotnu muzu, Saru, koja je uspela da ga oslobodi kompleksa teške bolesti i Anu, sa kojom je ponovo našao sreću i oformio porodicu.  

Ruža Todorova

Poznavaoci lirike Vuka Karadžića uviđaju da se u svakom njegovom opisu devojke koja, bilo da je zlato materino ili zrno biserovo, krije lik njegove rumene kao ruža prve platonske i nikada nepreboljene ljubavi čije je ime bilo Ruža, a koja je po ocu nazvana Todorava.

U njegovom rodnom Tršiću još uvek odjekuju koraci jednog spretnog, veselog i zaljubljenog dečaka koji je posedovao različitost, ali i čvrstu veru da će sa svojom Ružom osvojiti čitav svet dok sa 17 godina čuva ovce po okolnim pašnjacima u predvečerje izbijanja Prvog srpskog ustanka. On pod miškom nosi bukvar i „uči se pismena”, a ona plete i peva narodne izvorne pesme. Dok je sa uživanjem slušao njen zvonki glas kako odzvanja po obronicma okolnih planina, čini se da nije bilo srećnijeg dečaka.

Zaljubili su se tako snažno i čedno da su Vukov otac Stevan i Ružin Todor smatrali da je samo pitanje vremena kada će se njihova deca i venčati. Nažalost, na te srećne dane dečačkog života u kojima je ceo Tršić očekivao prosidbu, srušila se surova stvarnost.   

Prvo razdvajanje im je doneo ustanak u kojem je pismeni Vuk obavljao razne pisarske poslove kod Đorđa Ćurčije i Jakova Nenadovića, ali nisu tugovali. Ona ga je čekala, a on upsevao da između bojevanja sa Turcima dođe i ukrade poslednje trenutke sreće sa njom.     

Niko nije mogao da pretpostavi kakva će podmukla bolest 1808. savladati ovog nezaustavljivog dečaka. Te godine leva noga mu je ostala zgrčena u kolenu, a lek su bezuspešno tražili do Budima. Bio je toliko posramljen saznanjem da će do kraja života moći da hoda samo uz pomoć štule, da nije mogao da podnese pomisao da ga njegova Ruža vidi hromog. Zbog strašne bure koja se u njemu odvijala prekinuo je svaki kontakt sa njom ne saznavši da je njena ljubav bila toliko velika da bi ga i tako bolesnog prihvatila.

Ruža nikada nije saznala šta se u njegovoj glavi rojilo, koliko mu je bola i patnje učinila ta najteža životna odluka da je više nikada ne vidi, kao i da je u emotivnom smislu zapravo nikada nije napustio. Ostao joj je veran ne samo u svojoj lirici, već je i njen život pomno pratio, a kada se ukazala prilika itekako i pomogao. 

Nakon nekoliko godina tugoavanja i čekanja, Ruža se udala i dobila dva sina koji su rasli u vreme vladavine dinastije Karađorđević i smatrali se njihovim istaknutim pristalicama. Kada je knez Miloš uspeo da preuzme vlast 1859. i kada je počeo da se nemilosrdno sveti svim prethodnim pristalicama režima, Vuk je snagom svog autoriteta uspeo da ga  izmoli da ih poštedi, a kako se veliki vladar ne bi predomislio, i da ih hitno prebaci u Austriju.

Bolestan i preosetljiv Vuk je napunivši 25 godina postavljen za carinika i sudiju u Negotinskoj krajini, ali kako se i dalje nelagodno osećao zbog štake i štule, i kako je njegova duša bila prepuna nemira i bola, živeo je povučeno sve dok jednog dana na carinarnici nije upoznao Saru, mladu udovicu krajinskog kneza Miše Karapandžića, koja mu je vratila nadu da uprkos strašnoj bolesti ponovo može da bude voljen i srećan.  

Sara Karapandžić

Otmena i veoma lepa Sara, starija desetak godina zapala je Vuku za oko, ali nije ni pomislio da joj se udvara. Ipak kada bi ona poslom dolazila i pričala mu o svojim problemima u vezi sa trgovinom ovcama, sirom i drugom robom preko Dunava iz Rumunije, on je uvek pronalazio razlog da je što više „službeno zadrži”. Njihova simpatija bi ostala na platonskom nivou da ona nije učinila prvi korak. Poslala mu je službeno pismo u kome mu u drugom delu predlaže da sa njom ode na ostvo Adakale, ključno čvorište trgovine tog vremena i pomogne joj da reši problem, a potom posete manastire koji su se nalazili u neposrednoj blizini.  

Prihvativši njen poziv, među njima se rasplamsala idilična ljubavna priča koju su ponovo istorijske prilike surovo preokrenule. Usled napada Turaka Vuk je krenuo ka Austriji, a Sara u Oršavu. O prisnosti i nežnosti koju su gajili jedno prema drugom svedoči njihova prepiska u kojoj je on poziva da dođe kod njega u Beč, a ona ga moli da se vrati u Negotin.

Vremenom su pisma prestala da stižu, a oni se nikada više nisu videli.     

Ana Marija Kraus

Oslobođen kompleksa sakatosti, Vuk je u Beču upoznao osamnaestogodišnju Anu Mariju Kraus, ćerku rođenu u braku bogatog austrijskog trgovca i njegove stanodavke, koju je zavoleo i sa kojom ne samo da se oženio, već i konačno pronašao ljubavni mir.

Iako su čvrsto želeli da njihova deca odrastu srećno i budu svestrano obrazovani ljudi, živeli su u toliko teškim materijalnim prilikama, da je bilo ne samo nemoguće iškolovati ih, već i izlečiti od teških bolesti koje su u to vreme harale.

Dok je Vuk za bračnog života često bio mesecima na putu sakupljajući narodne pesme i umotvorine za svoje zbirke, Ana je sama podizala i sahranjivala decu. Rodila ih je trinaestoro, od kojih je zbog nemaštine i bolesti preživelo samo dvoje: sin Dimitrije i kći Mina.

Najstarija ćerka Ruža umrla je u osamnaestoj godini. Tada je beskrajno tužan napisao pismo svom dobrom prijatelju:

Pre dva meseca umrla mi je i najstarija kći u osamnaestoj godini. Tako da od dvanaestoro dece (trinaesto dete još se nije rodilo) imam još jednu kćer u dvanaestoj godini i sina u petoj. Čini mi se da će najposle moja deca ostati samo moji književni poslovi.

Iza njega su svakao ostali njegovi „književni poslovi”, kao i sin Dimitrije koji je postao vojno lice, ćerka Mina, priznata slikarka, ali i dva njemu nesuđena Ružina sina koja su zbog njegove humanosti došli na sahranu da odaju poštu čoveku koji nikada nije zaboravio njihovu majku i koji ih je spasao sigurne smrti.

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Komentari:

Ostavi novi komentar
Sopček Đura, 23.11.2016.
Ne verujem u sudbinu! U životima ljudi postoji nebrojeno različitih životnih dešavanja za koje buduća pokolenja saznaju iz mnogobrojnih zapisa koja su, na sreću, sačuvana! To su zapisi o ljudima koji su svojim delima ostavili trag u istoriji. Pitam se, koliko je mnogo nezabeleženih priča o ljudima koji nisu ostavili trag za sobom?
Odgovori
Pretraga
Preporučujemo
Arhiva članaka
Misao dana

Krajnja slabost nasilja je ta što je to jedna spirala koja stalno ide prema dole, rađajući istu onu stvar koju želi da uništi. Umesto smanjenja zla, ono ga umnožava. Uz pomoć nasilja vi možete ubiti lažova, ali ne možete ubiti laž, niti uspostaviti istinu. Uz pomoć nasilja vi možete ubiti onoga koji mrzi, ali ne možete uništiti mržnju. U stvari, nasilje samo povećava mržnju.

Martin Luter King

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

ΜΕΔΙΑΣ na Fejsbuku
ΜΕΔΙΑΣ na Twitteru

Creative Commons License ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License. |