Velike ljubavi velikih ljudi (IV) - Jesenjin i Isidora, šal od svile

Autor RiznicaFeljtoniVelike ljubavi velikih ljudi

Dvadesetih godina prošlog veka dogodila se burna ljubav između Sergeja Aleksandroviča Jesenjina, slavnog ruskog pesnika i Isidore Dankan, amerikanke koja se smatra majkom modernog plesa. Plamen strasti među njima je romansu  pretvorio u dramu. Njihova priča ostala je upamćena kao jedna od najvećih ali i najbolnijih ljubavnih priča svih vremena.

Sve je počelo na jednom prijemu u ateljeu slikara Georgija Jakulova.

 Ko sam? Šta sam? Ja sam samo sanjar,

Čiji pogled gasne u magli i memli...

Da, baš kao da sanja je dvadesetšestogodišnji Sergej Jesenjin gledao “Ples sa šalom” koji je na parketu izvodila plavooka žena u crvenom, skoro providnom kostimu. U njenom plesu bilo je nečeg jakog, drskog i divnog u isto vreme.  Izražavala je istinu o sopstvenom biću gestom i pokretom kakav do sada nije video.

Da, baš kao da sanja je osamnaest godina starija balerina, Isidora Dankan gledala plavokosog mladića o čijoj pesničkoj slavi nije znala ništa.  Ona, koja je znala tek po neku reč ruskog jezika, kada ga je ugledala opčinjeno je rekla: “anđeo,” a potom, kao da je predosetila buru koja se baš u tim trenucima rađa, dodala: “čort!” (vrag)

“Haljina modra i plave oči. Lagao sam dragoj jedne noći.”

Ne, nije bilo laži. Među njima se rasplamala ljubav koja nije poznavala granice. Nije im smetalo to što ona ne zna ruski a on engleski jezik, nije im smetala barijera u godinama kao ni mišljenje javnosti. Ona je na prijemima i književnim večerima plesala a on čitao svoje stihove. Kako se umetnost ne može razdvojiti od ljubavi, njihova kreativnost je cvetala. Bosonoga, raspuštene kose ona je igrala a svaki pokret koji je izlazio iz nje zračio je strašću koju je osećala prema njemu, što je mladog pesnika dovodilo da ludila. Bila mu je inspiracija, muza, poezija.

"Ti si, moja gipka, lakonoga breza, Stvorena za mene i za mnoge druge."

Uskoro Isidori u Parizu umire majka. Kako mladi par nije želeo da se rastane, da bi pesnik dobio vizu i mogao da putuje sa svojom "lakonogom brezom", dve umetničke duše rešavaju da se venčaju. Njihov medeni mesec je trajao zapravo 2 meseca u Parizu a činilo se da njihovoj sreći niko i ništa, nikada neće moći da stane na put.

Isidora i njen voljeni "Sergej Aleksandrovič", (kako je balerina volela da zove Jesenjina) odlaze u Ameriku, gde pesnik željan slave, uspeha i ljubavi, nije bio prihvaćen.  Uzalud je Isadora na svaki način pokušavala da predstavi svog “anđela” javnosti, priređivala književne večeri, organizovala prevođenje i objavljivanje njegovih pesama.  Van granica Rusije Jesenjina su doživljavali  isključivo kao "prilepak" slavne plesačice.

“Sudbino, zašto nas snadje? Život je gorak i siv. Gde glava spokoj da nađe? Teško je biti živ.”

Jesenjin se osetio odbačenim, padao je u depresije smatrajući da nikome nije potreban. Poezija, muzika, igra, svađe, tuče, alkohol, bile su sasvim uobičajne stvari u njihovoj kući. Da, „anđeo“ ili „vrag“ je sve češće tukao Isidoru. Na jednom od njenih koncerata je on, sada već po pravilu pijan, izazvao takav skandal,  da je balerina lično pozvala policiju koja je Sergeja odvezla u psihijatrijsku bolnicu. Kada se posle tri dana vratio kući, nije više u njoj video vatrenu igračicu već jednu ostarelu, ne baš privlačnu gospođu. Vratio se u Rusiju.

“Dragi moj, dragi moj, jako sam, jako bolan! Sam ne znam odakle dolazi ova bol. Da li to vetar vije nad pustim i mrtvim poljem ili, ko gaj u septembru, zasipa mozak alkohol."

Ivan Jevdokimov, prisećajući se poslednjeg susreta s Jesenjinom, nekoliko dana uoči njegove smrti, je rekao da ga je pesnik upitao: “Sviđa li ti se moj šal? To je poklon od Isadore. Ona mi ga darovala. Eh, kako me je volela ta starica! Ona mi je i poklonila šal.” Nekoliko dana posle toga, napisao je svoju poslednju pesmu “ Do viđenja druže, do viđenja”. Sutradan je presekao vene, zapalio cev od grejanja a onda je šal, koji ga je tako bolno podsećao na nju, zavezao oko vrata i izvršio rastanak sa životom, nadajući se da on ujedno predstavlja i sastanak.

                                                            "Urečen rastanak bez našeg htenja                                                              Obećava i sastanak, zar ne?"

Nakon ove velike tragedije, balerina se potpuno povlači iz umetničkih krugova pokušavajući da zaboravi ali, umesto da ona iznova pronađe sebe, nju je pronašao “crni čovek”. Dve godine nakom smrti supruga, sudbina je htela da šal – njen zaštitni znak, presudi i njoj. Dok je jedan kraj ešarpe  bio obmotan oko njenog vrata, drugi se zapetljao u točak automobila koji je bio u pokretu. Prijatelji kažu da su njene poslednje reči pre ulaska u kobni auto bile:

“Zbogom prijatelji, odlazim u večnu slavu!”

"Crni čovek   na postelju uza me seda, crni čovek spavat mi ne da svu noć."

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Pretraga
Preporučujemo
Arhiva članaka
Misao dana

Muškarcu je neopisivo drago i ugodno kada zna da je svojoj ženi oprostio... iskreno i do sveg srca oprostio. Kao da je to čini još dvostruko više njegovom. On joj je, takoreći, dao novi život; a ona mu je na neki način istovremeno postala i žena i dete.

Henrik Ibsen, Nora (Kuća lutaka)

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

ΜΕΔΙΑΣ na Fejsbuku
ΜΕΔΙΑΣ na Twitteru

Creative Commons License ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License. |