Stare civilizacije (X) - Grčka

Autor IstorijaFeljtoniStare civilizacije

Period  katastrofalnog kolapsa Mikenske civilizacije u Grčkoj (oko 1200.god.pne) obeležen je nizom migracija varvarskih naroda sa severa, što je dovelo do stvaranja brojnih gradova-država – istaknimo među njima Atinu i Spartu (Athēnai, Spártē) – i faze Grčke kolonizacije duž obala Mediterana. Dva naredna veka, Grčka istorija je provincijska priča o komšijskim razmiricama oko oskudnih resursa, ali je to takođe bila i zora filozofije i nauke. Smešteni na lošem i nezavidnom zemljištu, grupisani u izolovanim gradovima-državama, Heleni su uspeli da urade isto što i mnogo raskošnije civilizacije smešteme u plodnim i bogatim dolinama reka Jangce, Eufrat i Nil. Ostavili su neizbrisiv trag u istoriji čovečanstva.

Persijski ratovi (492.-449. god.pne) su izazvali revolt Grčkih kolonija u maloj Aziji i uveo Grke na pozornicu svetske istorije. Atina i Eretria su poslali mali flotu kao podrška pobuni, a Persijanci su to iskoristili kao izgovor da pokrenu dve invazije na samu Grčku. U 490.god.pne Darije I se bez optpora iskrcao na Maratonskom polju; odazivajući se apelu Spartanaca Atina predvodi vojsku Grčkih gradova i tuče Persijance do nogu. Druga invazija deset godina kasnije (481.god.pne), poznata po hrabroj odbrani Spartanaca i Tespijaca (Thespiai) kod Termopila (Thermopylae), završila se katastrofalno po Persijance koji su izgubili celu flotu kod Salamine (Salamis). Sporadični sukobi između Grčkog saveza i Persije nastavili su se još 30 godina, sve do potpisivanja Kalijskog mira (Callias) kada je konačno završeno neprijateljstvo ovih država (449.god.pne). Iznenađujući grčki trijumf obezbedio je opstanak grčke kulture i političke strukture.

Rastuća napetost i rivalstvo među pobednicama dovela je do Peleponeskog rata (Pelopónnisos; 431.-404.god.pne) koji se vodio između Atine i Sparte. Atinska liga je bila savez ostrvskih i priobalnih država, dok je Sparta predvodila savez nezavisnih gradova-država na kopnenom delu Grčke. Kraj rata je nastupio 404.god.pne, kada je izgladnela od neprekidnih opsada Atina kapitulirala. Pustošenje i pad Atine je možda najgora žrtva u ratu koji je obogaljio Grčko jedinstvo. Za to vreme, na severu je rasla nova sila. U 353.god.pne Filip II (Filippos) je imao neprikosnovenu kontrolu nad mnogo uvećanom Makedonijom (Macedonia). Iako je Aleksandar (Aléxandros; 336.-323.god.pne) sam odgovoran za smrt svog oca Filipa 336.god.pne,  on nije mogao da predvidi trenutak njegovog krunisanja, ali je svakako spreman za njega. Aristotelov učenik i ostavljen da vlada Makedonijom za vreme Filipovog napada na staro grčki grad-državu Vizantijum, on je porazio Medejce; dve godine kasnije on je komandovao levim krilom Filipove vojske kod Karoneje (Charenoea;338.god.pne) gde je Filip pobedio ujedinjene Grčke države i postao kralj cele Grčke. Aleksandar je stupivši na presto krenuo u velika osvajanja i širenje svoje države. U vreme svoje smrti u 33-oj godini života, preselio je centar civilizacije na zapad i pokrenuo novo doba, širivši helenizam u ogromnim osvajačkim talasima širom Bliskog Istoka, stovrio ako ne politički, a ono barem kulturnu i ekonomski jaku civilizaciju koja se prostirala od Gibraltara do Pandžaba (Punjab, Indija), otvorenu za trgovinu i intelektualni razvoj, i sa pravom poneo nadimak Veliki.

Međutim, Grčka imperija je jedva preživela Aleksandrovu smrt. Tokom 40 godina međuvlašča (323.-280.god.pne) provincije su postale nezavisna kraljevstva, kojima su vladali razni Aleksandrovi generali dolazeći na vlast pomoću krvoprolića i ubistava dojučerašnjih saboraca, nesposobnih da se ujedine u borbi protiv dolaska nove sile. Do 350.god.pne, Rim je napao neka od najzapadnijih grčkih naselja, počevši tako 200 godina dugo osvajanje Grčkog sveta koji je stvorio Aleksandar. Pobedom nad Kleopatrom i Markom Antonijem u Egiptu, Oktavijan (Octavius) je okupirao i poslednju Alexandrovu kraljevinu i pripojio je Rimu. U narednih dva milenijuma, Grčka je bila deo Rimskog, Vizantijskog i napokon Otomanskog carastva sve do 1832, godine kada napokon stiče nezavisnost.

Grčka mitologija se sastoji od bezbroj priča o starim Grcima i njihovim bogovima, prirodi sveta i sopstvenom poreklu. Glavni grčki bogovi su boravili na planini Olimp, izgledali su kao ljudi i imali iste vrline i mane sa jedinom razlikom što su bili besmrtni. Važniji Grčki bogovi su bili:  Zevs (vrhovni bog, otac mnogih bogova, gospodar neba i zemlje, bog groma, munje i oluje), Hera (Zevsova žena boginja braka), Posejdon (bog mora), Had (bog podzemnog sveta), Ares (bog rata), Atena (boginja mudrosti), Afrodita (boginja ljubavi), Apolon (bog Sunca i lepote)...

Umetnost antičke Grčke je ostavila takav trag u istoriji čovečanstva, kakav nije ni jedna druga, posebno u oblasti arhitekture i vajarstva. Umetnost Rimskog carstva u ogromnoj meri potiče od grčkog modela, nakon renesanse u Evropi visoki tehnički standardi i lepota grčke umetnosti inspirisali su generacije evropskih umetnika. U XIX veku, umetnost Grčke je dominirala Evropom i sa pravom je dobila epitet ''klasična umetnost i arhitektura''.

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Pretraga
Preporučujemo
Arhiva članaka
Misao dana

Uz velikog čoveka često idu i velike greške.

Thomas Man

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

ΜΕΔΙΑΣ na Fejsbuku
ΜΕΔΙΑΣ na Twitteru

Creative Commons License ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License. |