Smrtna kazna - strašno je kada pogrešno misli onaj koji sudi

10 Oct 2017
Autor Tea
384 pregleda

Iako je Srbija smrtnu kaznu ukinula 2002. godine, kada god se dogodi neki težak zločin koji izaziva revolt javnosti, ponovo se otvara pitanje koje predstavlja predmet vekovne debate i kontroverznih stavova stručne i laičke javnosti: da li je etički opravdano da zbog učinjenog teškog krivičnog dela država nekome treba da oduzme život? Kako biti siguran da je neko zaista kriv?

Smrtna kazna - strašno je kada pogrešno misli onaj koji sudi

Nesporno je da postoje stravični zločini koje treba kazniti najvećom mogućom kaznom, ali je isto tako nesporno da je mnogo nevinih ljudi zbog loših advokata, ostrašćeno vođenog postupaka, medijske propagande, pogrešne identifikacije ili lažnih priznanja često iznuđenih silom, osuđeno na smrtnu kaznu.

Da li će zvučati kao crni humor ako konstatujemo da se 152 osobe mogu svrstati u „srećkoviće“ koji su prema zvaničnim podacima od 1973. oslobođeni smrtne kazne? I kako da se onda ne zapitamo koliko još ima nevinih koji čekaju da se nad njima izvrši egzekucija?

Prema statističkim podacima, napredak DNK analize u poslednjih četrdesetak godina, svetski pravosudni sistem je doveo do toga da se na svaka tri meseca bar jedna osoba koja je osuđena na smrt u poslednjem trenutku oslobođa, što nužno nudi zaključak da je sudski proces aljkavo vođen i ukazuje na ozbiljnu grešku tužioca. Ako je činjenica da bez obzira na ostrašćenost, niko ne želi da vidi nevinu osobu pogubljenu, kako onda da se ne zapitamo da li jedno civilizovano društvo treba da toleriše ovakvu sankciju?

Kako se na današnji dan, 10. oktobra, obeležava se ne samo Svetski dan borbe protiv smrtne kazne, već i Svetski dan mentalnog zdravlja, i kako je javnost olako spremna na linč na osnovu šturih podataka, da podsetimo na samo jedan u nizu nepravično osuđenih ljudi u kome su dva brata nakon provedenih 30 godina u američkom zatvoru, oslobođeni onda kada je DNK analizom utvrđeno da nisu odgovorni za silovanje i ubistvo jedanaestogodišnje devojčice Sabrine Bjui, koje se dogodilo 1983.

Nakon saopštenja sudije da su zaostala polubraća Henri Li Mekolam i Leon Braun nevini, oni su pušteni na slobodu.

Na osnovu lažnih priznanja, Mekolam je osuđen na smrtnu kaznu, a Braun na doživotnu robiju, čime ovaj slučaj na najdrastičniji način pokazuje koliko je važno utvrđivanje istine, koja je u ovom slučaju okasnila čak 30 godina. Kakav život su nakon toliko godina ova braća mogla da započnu?

Smrtna kazna kao princip taliona se smatra jednom od najstarijih institucija kažnjavanja i dugi niz godina predstavljala najčešće sredstvo koje su drevna ljudska društva koristila u vidu očuvanja reda i zakona: od kamenovanja, vešanja, streljanja, preko električne stolice do gasne komore. Nije za čuđenje što kada god se desi gnusan zločin, a mediji ga učine još gnusnijim, kao prirodna reakcija javnosti se rađa odmazda, koja se čini kao jedino pravedno rešenje.

Istina je da je Zakon taliona „oko za oko“, koji pronalazimo u Starom zavetu, nekada predstavljao svojevrsan civilizacijski iskorak. On nalaže smrt za smrt u istorijskom trenutku u kojem je kazna za ubistvo bila odmazda koja podrazumeva da se učiniocu ovakvog zločina zatre celo pleme. Pozivati se na ovu davnu tekovinu danas predstavlja samo jedan u nizu retro populističkih sudova koji ne bi smeli da budu uvaženi, jer se protive osnovnim vrednostima na kojima počiva savremeno društvo.

Čini se da je ukidanje smrtne kazne kao civilizacijske tekovine kod nas, samo još jedan od nametnutih poteza koje smo kao i mnoge druge uvezli pod moranjem od EU i kao da samo čekamo kada će se desiti novi zločin o kojem će javnost polemisati i čvrsto biti iza stava da nije dovoljna samo kazna na doživotnu robiju.

Koliko državna politika i sudski proces mogu da pogreše, predstavlja i primer Fjodora Dostojevskog, jednog od najvećih pisaca svih vremena, koji je u aprilu 1849. bio uhapšen zajedno sa brojnim drugim članovima Kruga Petraševskog, (tajnog društva intelektualaca) koje se redovno okupljalo i diskutovalo o književnim delima koja je car Rusije Nikolaj I zabranio. Osam meseci kasnije, 22. decembra, izveli su ih na Trg Semjonov u Sankt Peterburgu gde su vezanih očiju čuli streljački vod kako repetira, a potom podiže puške.

U mukloj tišini dok je iščekivao egzekuciju u poslednjem trenutku stigla je „carska depeša“ kojom je pomilovan, a potom osuđen na zatvor i prognanstvo u Sibir. Nešto kasnije istog dana, Dostojevski je napisao pismo svom bratu Mihailu, čiji deo prenosimo:

Brate, ljubazni prijatelju moj! Sve je odlučeno! Danas, 22. decembra, odvezli su nas na Semjonovski trg. Tamo su nam svima pročitali ukaz o smrtnoj kazni, dali nam da celivamo krst, prelomili nam nad glavama mačeve i obukli nas u predmsrtne odore. Zatim su trojicu postavili uza zid radi izvršenja kazne. Prozivali su po troje, ja sam bio u drugoj grupi i ostajalo mi je da živim još najviše jedan minut. Setio sam se tebe brate, u poslednjem trenutku ti i samo ti si mi bio u mislima. Tek tada sam postao svestan koliko te volim. Uspeo sam i da zagrlim Pleščajeva i Durova, koji su bili pored mene i da se sa njima oprostim.

Najzad su lupom u doboš dali znak, one što su bili privezani za stub su vratili u stroj i pročitali nam da nam Njegovo Imperatorsko Veličanstvo poklanja život.

Sada su nam rekli da moramo danas ili sutra krenuti na izdržavanje kazne. Ja sam molio da mi se dozvoli da se vidim sa tobom, ali su mi rekli da je to nemoguće; mogu samo da ti napišem ovo pismo, a ti požuri da mi odgovoriš. Kada su nas vozili na Semjonovski trg, kroz prozor na kolima sam video masu naroda; možda je vest već došla do tebe, pa si patio zbog mene. Bojim se da si ti nekako mogao saznati za našu kaznu (na smrt).

Sada će ti biti lakše što se mene tiče. Brate, ja se nisam ni snuždio ni klonuo duhom. Život je svuda život, život je u nama samima, a ne izvan nas. Oko mene će biti ljudi, a biti čovek među ljudima i ostati to doveka, ma šta te snašlo, ne tužiti i ne klonuti – u tome ti je život, u tome je njegov cilj.

Da, istina je. Ona glava koja je stvarala i živela uzvišenim životom umetnosti, koja je spoznala najviše potrebe duha i saživela se sa životom umetnosti, ta glava je već odrubljena s mojih ramena. Ostala je uspomena i likovi koje sam stvorio i oni koje još nisam uspeo da utelovim. Oni će me izranjaviti, i to je istina! Ali u meni su ostali i srce, i meso, i krv koja takodje ume da voli i da pati, i da žali, i da pamti... a to je ipak život.

Zar nikada više neću uzeti pero u ruke? Ja mislim da ću kroz četiri godine dobiti neku mogućnost. Slaću ti sve što napišem, ako bilo šta napišem. Bože moj! Koliko će likova koje sam ja doživeo i stvorio, propasti, zgasnuti u mojoj glavi ili se kao otrov razliti mojim krvotokom. Ta ako ne bude moguće pisati, ja ću propasti. Bolje bi bilo i petnaest godina zatvora, ali sa perom u ruci.

Piši mi češće, piši podrobnije, temeljnije. Budi opširan u svakom pismu, naročito mi piši o svim pojedinostima u vezi sa porodicom, o sitnicama. To meni daje nadu u život.

Ne tuguj, tako ti Boga, ne tuguj za mnom. Znaj da nisam klonuo duhom, pamti da me nada nije ostavila. Kroz četiri godine će doći olakšanje moje sudbine. Biću redov – to više nije zatvorenik, i imaj na umu da ću te jednom zagrliti.

Srce mi se raskrvari kad se zagledam u prošlost i pomislim koliko je vremena uzalud utrošeno, koliko ga je propalo u zabludama, u greškama, u dokoličarenju, i to sve zbog toga što se nije umelo živeti. Koliko god da sam ja drhtao nad životom, ipak sam mnogo puta bio grešan prema svom srcu i duhu.

Život je dar, život je sreća, svaki trenutak bi mogao biti vek sreće. Brate, kunem ti se da neću izgubiti nadu i da ću sačuvati duh svoj i srce u čistoti. Ja ću se preporoditi nabolje. U tome je sva moja nada, sva moja uteha.

Danas sam posetio smrt, tri četvrtine sata sam proživeo sa tom mišlju, došao sam do poslednjeg trena i sada po drugi put živim!

Tvoj brat

Fjodor Dostojevski

Strašno je kada pogrešno misli, onaj koji sudi! - Sofokle

izvor:
New York Times
BBC

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Ostavite Vaš komentar

Ako niste već objavljivali komentare na našem magazinu, komentar će biti objavljen posle moderacije. Vaša email adresa neće biti objavljena. Sva polja su obavezna.

0 komentara

Podelite sa prijateljima

Translate article

Pročitajte slične članke

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

Medias na Fejsbuku

Medias na Twitteru