Dan kada je oslobođen Aušvic

Autor Tema danaSvetLjudi i događajiIstorijaNa današnji dan

U najveći nacistički kamp za masovno uništenje, smešten u okupiranoj Poljskoj tokom Drugog svetskog rata, 27. januara 1945. godine ušle su sovjetske trupe i zauvek zatvorile najmračnije mesto svetske istorije.

Oko 1,3 miliona ljudi deportovano je u periodu 1940-1945 u koncentracioni logor, smešten u selu Osvjenćim nedaleko od Krakova. Većina je pobijena je odmah po dolasku, ili je podlegla od posledica sistematske torture, jezivih uslova života i medicinskih eksperimenata koji su sprovođeni nad njima. Od 1,1 miliona ljudi koji se nikada nisu vratili iz Aušvica, gotovo 90% su činili Jevreji čije je masovno uništenje bilo jedan od ciljeva nacističke Nemačke. Iako su podaci koje iznosimo zvanični, nemoguće je sa sigurnošću reći koliko je ljudi zaista stradalo u Aušvicu. Prvi komandant logora, Rudolf Hes, tokom Nirnberškog procesa je svedočio da je čak 2,5 miliona ljudi izgubilo život u ovom logoru.

Kompleksom Aušvic, sastavljenom od tri glavna i preko 40 pomoćnih logora, upravljao je Schutzstaffel (Zaštitni odred, SS) - prvobitno paramilitarna grana nacističke partije, koja je tokom rata izrasla u najmoćniju organizaciju u državi.

Odmah po deportaciji u zloglasni logor, vršena je prva selekcija gde je oko 75% ljudi, prvenstveno stari, žene sa decom, deca i invalidi, upućivano direktno u gasne komore. U zaključane prostorije je kroz otvore na tavanici ubacivan cijanid, dobijen od tableta ciklona B, čija se proizvodnja u nemačkim fabrikama tada merila u tonama. Paklena postrojenja u kojima se sprovodilo gušenje i kremiranje imala su kapacitet od 20,000 ljudi dnevno. Pre kremacije leševa, posebne radne jedinice logoraša su odvajale vredne predmete iz lične imovine pogubljenih u posebno skladište, iz koga su pripadnici SS po svom nahođenju delili plen. Leševi su skrnavljeni vađenjem vilica, a zlatni zubi su topljeni i transportovani u Nemačku.

Logoraši koji bi preživeli prvu trijažu upošljavani su kao robovi u fabrikama IG boje i Krup. Od registrovanih 405,000 prinudnih radnika u periodu 1940-1945, njih 340,000 nije dočekalo slobodu. Poslušnost logoraša je osiguravana stalnim pretnjama da će u slučaju otpora ili pokušaja bekstva njihove porodice biti likvidirane ili dopremljene u logor, što je zaista i činjeno. Međutim, bilo je i onih koji nisu imali šta da izgube, jer su svi članovi njihovih porodica pobijeni tokom rata ili u samom logoru. Iako je SS uprava uvela pravilo da na svakog odbeglog robijaša glađu ubije 10 pripadnika njegovog bloka, oko 300 ljudi je uspelo da pobegne iz Aušvica. Oni su donosili vesti o jezivom stradanju koje se dešava na jugu Poljske, daleko od očiju sveta.

Krajem 1944, u pokušaju da uništi tragove ratnih zločina pred najezdom sovjetskih trupa, Hajnrih Himler je naredio rušenje krematorijuma i gasnih komora. SS je počeo povlačenje, vodeći sa sobom skoro 60,000 zatvorenika prema logoru Loslau i Bergen-Belzen u Nemačkoj. 20,000 preživelih u „maršu smrti” oslobodili su Britanci u aprilu 1945. godine. U Aušvicu je ostalo oko 7,500 ljudi, previše bolesnih i iznemoglih da bi krenuli prema Nemačkoj. Ostali su živi samo zahvaljujući panici i haosu koji je zavladao u redovima SS-a, iako je prvobitna namera bila da nijedan živ robijaš ne ostane kao svedok stradanja. Njih je oslobodila 322. streljačka divizija Crvene armije, 27. januara 1945. godine, a današnji dan se se u svetu obeležava kao Međunarodni dan sećanja na žrtve holokausta.

UNESKO je kompleks logora Aušvic 1979. godine proglasio delom Svetske baštine pod imenom „Aušvic-Birkenau - nemački nacistički koncentracioni logor smrti”.

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Pretraga
Preporučujemo
Arhiva članaka
Misao dana

Treba gledati pravo. Jer, da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju svoje dece, a ne dedova svojih. Jer, čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo, nego kuda idemo.

Borisav Pekić

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

ΜΕΔΙΑΣ na Fejsbuku
ΜΕΔΙΑΣ na Twitteru

Creative Commons License ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License. |