Rahela Ferari, besmrtni šarm stare dame sa srcem mangupa

27 Aug 2016
Autor Mirjana
4178 pregleda

I kada bi se pojavila u svega nekoliko kadrova, ostavljala je svojom ulogom pečat nezaborava u antologijskim ostvarenjima jugoslovenske kinematografije. Bez nje bi filmovi Nacionalna klasa, Tesna koža, Tango Argentino, Balkan ekspres, Grlom u jagode, Bolje od bekstva, Kamiondžije, Davitelj protiv davitelja, i mnogi drugi, ostali bez nenadoknadivog zrna posebnosti koje je nosila kao najupečatljiviji umetnički dar. Glumica Rahela Ferari pojam male uloge nije poznavala, niti priznavala.

Rahela Ferari, besmrtni šarm stare dame sa srcem mangupa

Njena životna priča nesumnjivo je materijal za film posebnog žanra - drame i crne komedije, isprepletane neočekivanim obrtima, stradanjima, progonom, ljubavlju i snažnim prijateljstvima koja menjaju sudbinu.

Retki su oni koji bi danas ime Bele Rohel Frajnd, rođene 27. avgusta 1911. godine u Zemunu, u tadašnjoj Austrougarskoj, povezali sa Rahelom Ferari, ali to je ime pod kojim je rođena u siromašnoj jevrejskoj porodici, i kojim je započela svoj glumački život. O svom detinjstvu je pričala:

„Moja mladost, to je zemunska periferija. Detinjstvo bez igračaka, bez ičega. Izađem na ulicu, idem uz plot, čučnem i posmatram - mrave! Tu se razvijala moja mašta: sama sam sebi pričala priče, izmišljala ih o tim majušnim mravima, te oni sad idu kući, sad se šetaju, trče, nabavljaju hranu, a ja sam se igrala s njima - pravila im razne prepreke. Stavim travku da im preprečim put, ili napravim most, ili ih skrenem u drugu stranu. Bilo je to moje malo pozorište Diznijevskog tipa - mravi su bili moji mali glumci, a ja svemoćni reditelj.”

Nakon detinjstva provedenog u siromaštvu, usledile su lepe godine na pozorišnim daskama. Na njih je dospela slučajno, 1930. godine, zavolevši glumu nakon posete novosadskom Narodnom pozorištu Dunavske banovine (današnjem SNP) u kojem je njen brat od tetke, Lajoš Lajner, radio kao rekviziter. Godinu dana kasnije, Bela Rohel Frajnd od statistkinje postaje stalni član ansambla. Tu je već stekla svoje prvo od nekoliko umetničkih imena koja će nositi - Rožika Frajnd.

Glumačko usavršavanje u Budimpešti joj pomaže da upozna finese zanata, a pred svitanje Drugog svetskog rata odlazi u Beograd, gde glumi u Umetničkom pozorištu u Beogradu. Iako još uvek mlada, beogradskoj pozorišnoj publici se prvo predstavila kao „nezgodna i ćudljiva gospođa”, sa ulogom Sultane u Zloj ženi, koja je odigrana na otvaranju prve letnje pozornice kod Sahat kule na Kalemegdanu, 9. jula 1940. godine. Tu će postaviti temelj brojnim ulogama koje su je proslavile, ulogama ćudljivih žena iz naroda, sklonih otvorenoj ironiji i kritici svakodnevnice specifičnog društva, mešavine dekadentne buržoazije koja sporo odumire i socijalističkog samoupravljanja koje se tek razvija.

Ratna Ruža

U Beogradu je zatiče rat. Za Jevrejku, u to vreme, mesta u pozorištima nije bilo. Odbila je da nosi žutu traku, sluteći da je ponižavajuće isticanje Jevreja samo uvod u masovno stradanje. Njene ratne godine je obeležila agonija progona i skrivanja po beogradskim tavanima i udžericama u predgrađu.

Jedne večeri, na vrata kuće u beogradskom naselju Žarkovo u kojoj se skrivala zakucali su agenti Gestapoa. Znajući da nema gde da pobegne, otvorila je vrata i predstavila se kao Ruža, glumica iz Vojvodine. Kada su joj zatražili dokumenta, u zagrljaj joj je poletela prva komšinica, Smiljka, sa rečima: „Ružo, kaži dragička, dobila si poziv iz pozorišta u Pančevu. Primili su te!” Shvativši u trenutku Smiljkinu nameru da izazove pometnju, odglumila je svoju životnu ulogu. Razdragano je pozvala agente u kuću, insistirajući da ih počasti zbog neočekivane dobre vesti. U opštem metežu, zbunjeni agenti su zaboravili svoju nameru da provere njen identitet.

Izbegavši sigurno hapšenje, otišla je do ogledala da se umije i umiri. Lik u ogledalu nije bio njen, već neke žene sa potpuno sedom kosom. Za samo nekoliko minuta, koji su trajali kao večnost, njena duga smeđa kosa je od pretrpljenog straha za goli život sasvim pobelela. Kraj rata je dočekala na tavanu kod Cvetkove pijace. Od svih članova jevrejske porodice Frajnd, jedina je preživela Drugi svetski rat.

Pozorišna Marija Stojković

Želeći da pobegne od tuge koje je nosilo njeno kršteno ime i tragičnog usuda Frajndovih, mlada glumica menja ime u Marija Stojković, uzevši prezime svog supruga Aleksandra. Aleksandar Stojković je u to vreme bio poznati pozorišni glumac, izuzetan tumač karakternih uloga, a danas je zanimljiva činjenica da je bio i stariji brat slavnog Danila - Bate Stojkovića.

Nakon rata vraća se pozorištu, prvo novosadskom, a potom Jugoslovenskom dramskom u Beogradu čija je prvakinja bila od osnivanja, 1947. godine. Jedan zanimljiv detalj iz umetničkih početaka, obeležio je i godine u JDP-u. U vreme kada je nastupala u novosadskom Narodnom pozorištu Dunavske banovine, u ulozi dr Klotilde Vimern u Fodorovoj Maturi, mladu glumicu je gledao tada desetogodišnji dečak - Jovan Ćirilov. Pola veka kasnije, on će postati upravnik njenog pozorišta.

Publika JDP-a je se sećala po maestralno odigranim ulogama Sarke u Ožalošćenoj porodici, Paškove u Ribarskim svađama, Askinje u Jegoru Buličovu, i mnogim drugim.

Filmska Rahela Ferari

Sedamdesete godine prošlog veka donose joj velike filmske uspehe, ali i ličnu tragediju. Suprug Aleksandar Stojković umire 1972. godine, a ona poslednji put menja svoje ime. Postaje Rahela Ferari, ime po kojem je najviše pamtimo, i pod kojim je odigrala svoje najveće filmske uloge.

„Ponekad sam sam sa naše glumačke trpeze dobijala samo mrvice. I to sam igrala, bez roptanja, časno, iako se sve u meni bunilo: ko hoće da prizna, javno, da je baš on mrva? Naučila sam sebe da uvek budem maksimalna u toj minimalnosti.”

Kroz uloge baba Stevane (Građani sela Luga, 1972), ćudljive gospođe Kanački (Kamiondžije, 1973), Banetove baka Elvire (Grlom u jagode, 1976), dementne tetka-Nate (Nacionalna klasa, 1979), ogorčene Mitine majke (Tesna koža, 1988), Kostine majke (Balkan ekspres, 1989), gospođe Nane (Tango argentino, 1992) i Stamenine bake (Bolje od bekstva, 1993), Rahela Ferari je zlatnim slovima svoje ime upisala u antologiju naše kinematografije.

Samo nekoliko meseci nakon premijere svog poslednjeg filma, u kojem je igrala sa najdražim kolegom i prijateljem Žarkom Lauševićem, Rahela Ferari je preminula u Beogradu, 12. februara 1994. godine. Sahranjena je u Aleji zaslužnih građana, gde počiva pored Steve Žigona.

Svojim ulogama je, kako su pisali kritičari „mirila i spajala realizam sa svojim bizarnim, grotesknim simbolizmom”. I to je upravo ono po čemu ćemo pamtiti likove koje je igrala - umela je da iznese sve ono što su njene savremenice u identičnim životnim okolnostima mislile i osećale, ali im je falilo smelosti i volje da to izgovore i odbrane.

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Ostavite Vaš komentar

Ako niste već objavljivali komentare na našem magazinu, komentar će biti objavljen posle moderacije. Vaša email adresa neće biti objavljena. Sva polja su obavezna.

1 komentara

 
Sopček Đura, 27 Aug 2016

Od rane mladosti, nikako mi nije bilo jasno kako neko može da bude antisemita ili da mrzi ovaj ili onaj narod!? Prosto je neverovatno kako ljudi NE ŽELE ili NEĆE da shvate da ne postoji dobar ili loš narod, nego dobar ili loš POJEDINAC !!!

Odgovori

Podelite sa prijateljima

Translate article

Pročitajte slične članke

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

Medias na Fejsbuku

Medias na Twitteru