Marina Abramović, traume odrastanja pretočene u umetnost

Autor Ljudi i događajiUmetnost

Iako je istorija bogata pričama o genijalnim ljudima koji su prošli kroz periode teškog zanemarivanja i zlostavljanja u detinjstvu, bol ne treba romantizovati, niti traumatično detinjstvo smatrati podstrekom uspeha. Njihove životne priče su samo podsetnik da pravi talenat pronađe način da se iskaže, a da se prema ljudima treba ophoditi prateći reči Jana Meklarena, škotskog pisca iz XIX veka:

„Budi blag prema ljudima, svako koga sretneš bije svoju tešku bitku”.

Nedavno objavljena knjiga Stići tamo: Knjiga mentora (Getting There: A Book of Mentors, Gillian Zoe Segal) donela je priče o trideset ljudi, uspešnih u različitim profesijama. Njihove iskrene i direktne ispovesti o životnim preprekama, porazima i saznanjima predstavljaju ne samo izuzetno zanimljivo štivo za čitanje, već i malu riznicu široko primenljivih životnih lekcija.

Odabrali smo za vas deo priče Marine Abramović, svetski poznate umetnice performansa srpskog porekla koja živi i radi u Njujorku. Rođena je u Beogradu, 1946. godine. Njena priča o ranom detinjstvu u ekstremno indoktriniranoj komunističkoj porodici u istočnoj Evropi oslikava jedno, i za nas kojima je to razdoblje u našoj istoriji blisko, neobično životno iskustvo:

Moji roditelji su bili partizani i narodni heroji, nemilosrdni i zauzeti svojim funkcijama. Živela sam sa bakom do šeste godine. Do tada ih gotovo nisam poznavala. Bila su to dva stranca koja su dolazila u posetu subotom i donosila poklone. Kada sam napunila šest godina, rodio se moj brat i mene su vratili njima.

Od tog trenutka, moje detinjstvo je bilo nesrećno. Odrasla sam uz mnogo kontrole, discipline i nasilja. Sve je bilo ekstremno. Majka me nikada nije poljubila. Kada sam je pitala zašto, rekla je „Da te ne razmazim, naravno”. Bila je opsednuta fobijom od bakterija i nije mi dozvoljavala da se igram sa drugom decom da se ne bih razbolela. Čak je i banane prala deterdžentom. Najviše vremena sam provodila u svojoj sobi, sama. Postojalo je mnogo, mnogo pravila. Ukoliko bih zaspala u čudnoj pozi, majka bi me budila u pola noći sa naređenjem da promenim položaj.

Iako je rasla u privilegovanoj porodici, uz kućnu pomoćnicu i časove klavira i jezika, jedan dirljiv detalj otkriva koliko je Marina bila željna ljubavi i pažnje, i kako sistemska deprivacija tih potreba utiče na dete:

Kada mi je ispao prvi mlečni zub, nisu mogli da zaustave krvarenje. Lekari su posumnjali da imam hemofiliju. Ostala sam u bolnici godinu dana. Bio je to najsrećniji, najlepši deo mog detinjstva. Svi su brinuli o meni i niko me nije kažnjavao. Kod svoje kuće se nikada nisam osećala kao kod kuće, i tako je ostalo do danas.

Izolovana od druge dece i pritisnuta mnogim zabranama, Marina nije imala drugi izbor nego da kultiviše veštinu koja je ključna za razvoj talenta - kreativnu samoću. Još u trećoj godini je zavolela crtanje, a kasnije je to bila jedina aktivnost koju je njena majka dozvoljavala i podržavala. Crtanje je postalo sočivo kroz koje je gledala i razumevala svet:

Jednog dana sam ležala na zemlji i gledala ples supersoničnih aviona na nebu. Pravili su neverovatne linije, kao crteže. Gledala sam kako se pojavljuju, prave formaciju i nestaju; nebo je ponovo bilo plavo. Bilo je neverovatno. Otrčala sam u kasarnu gde je radio moj otac i pitala njegove kolege da mi daju dvanaest supersoničnih aviona da crtam po nebu! Odmah su ga pozvali i rekli mu: „Vodi ovi malu odavde, potpuno je luda!”. Nikada više nisam otišla tamo.

Bilo je to duhovno iskustvo, tokom koga sam shvatila da umetnost mogu da stvorim ni iz čega. Mogu da koristim vodu, vatru, zemlju, vetar, sebe. Koncept je važan. To je za mene bio početak umetnosti performansa.

Njeni prvi koraci u performansu, umetnosti koja nije bila priznata u to vreme, ličili su na javno spoticanje. Uprkos čestom ismevanju i kritikama u štampi, nastavila je da pomera svoje fizičke i mentalne limite kroz performanse koji su u javnosti preispitivali stavove o tome šta je zapravo umetnost. U ranim dvadesetim još uvek je živela sa roditeljima, trpeći podsmeh i fizičko kažnjavanje od majke koja je često spaljivala sve što bi ona naslikala.

Nikada mi nije palo na pamet da odem. U to vreme nije bilo drugog izbora. Nekoliko generacija je živelo u istoj kući, to je bio način života u istočnoj Evropi.

Kako se mnogo puta pokazalo, život sam uredi neke bezizlazne situacije. Za Marinu Abramović, na njen 29. rođendan, desio se sudbonosni poziv da svoj performans izvede na holandskoj televiziji:

Kada sam sletela na aerodrom u Amsterdamu, sačekao me je Ulaj, umetnik koji je bio zadužen da bude moj vodič. Ubrzo smo otkrili da smo rođeni istog dana, ali i da to nije sve što nas povezuje. Bila je to snažna ljubav na prvi pogled. Vratila sam se u Beograd, ali smo jedno drugom toliko nedostajali da smo odlučili da se nađemo na pola puta, u Pragu. Ubrzo smo počeli da živimo i radimo zajedno u Amsterdamu.

Bio je to jedan od onih magičnih trenutaka kada se sve kockice sklope. Sa 29 godina pobegla sam od kuće. Doslovno sam pobegla. Majka je išla u policiju da prijavi moj nestanak.

Jednako kao i država koja se oslobodi diktatorskog režima, i ličnost koja se oslobodi diktature porodice ili partnera može dugo da luta tražeći pravu meru svoje slobode:

U početku sam imala problem da se snađem u svojoj novootkrivenoj slobodi. Koliko god je bila jaka moja pobuna protiv ograničenja u Beogradu, političkih i porodičnih, ja sam sa njima već tesno srasla. U Amsterdamu sam osetila potrebu da postavim svoja lična ograničenja i počela sam da stvaram uputstva samoj sebi za svoje performanse.

Do današnjeg dana, svaki performans koji radim je baziran na disciplini i specifičnim instrukcijama ponašanja pred publikom. Disciplina je postala okvir u kojem gradim svoju umetnost.

Dvanaest godina ljubavi sa Ulajom obeležio je zajednički umetnički rad, skroman život i brojna putovanja po pustinjama Australije, Sahari i pustinji Gobi. Kraj zajedničkog rada, ali i ljubavi, bio je Kineski zid. Zajednički performans, nazvan Hod po velikom zidu, trajao je tri meseca. Prešli su po 2000 kilometara da bi se u dogovorenom trenutku našli na jednoj tački. Susret je značio kraj.

Ulaj i ja smo osam godina čekali dozvolu da izvedemo performans na Velikom kineskom zidu. Naša želja je bila da krenemo sa različitih krajeva jedno prema drugom i venčamo se kad se sretnemo. U trenutku kada smo dobili dozvolu, naša veza je bila završena. Nijedno od nas nije želelo da propusti ovu priliku, pa smo odlučili da ipak hodamo, ali da susret označi trenutak našeg rastanka. Bilo je veoma bolno. U to vreme, Ulaj je već očekivao dete sa Kineskinjom koja je bila naš vodič.

Iako se zvanično završila umetničkim performansom, ova ljubav još uvek nije dobila svoj konačni epilog. Do današnjeg dana, Ulaj optužuje Marinu da je na osnovama zajedničkog umetničkog rada stekla svoju slavu i značajnu finansijsku dobit nakon odlaska u Ameriku. Možda je sve to samo deo kosmičke pravde - nekom nova životna ljubav, nekom slava i bogatstvo. Svesna da je svoju najveću ranjivost pretočila u umetnost, Marina kaže:

Ja sam klinički primer: ukoliko vam porodica uskrati ljubav, okrećete se drugima da je dobijete. Neophodnu ljubav dobijam od svoje publike. Bez publike moja umetnost ne postoji, jer ja nisam zainteresovana da stvaram u samoći. Publika zaokružuje moj rad i postaje centar mog sveta.

Kada mi dođe mladi umetnik i kaže da želi da bude slavan i bogat, zamolim ga da ode, jer to nisu razlozi da se bavite umetnošću. To su samo njeni srećni sporedni efekti. Znate da ste umetnik ukoliko morate da stvarate, za vas je to kao disanje, nemate izbora i ništa ne može da vas zaustavi. Uspeh umetnika se uglavnom meri brojem radova koje može da proda, naročito u Americi. To me šokira. Kako na taj način možete meriti vrednost čoveka?

Od 2013. godine, Marina vodi multifunkcionalni Institut Marine Abramović u gradiću Hadson, stvoren izvan tradicionalnog koncepta, sa namerom da pruži podršku umetnicima iz sveta muzike, filma, pozorišta, umetnosti performansa i nauke. Preko 4000 donatora je podržalo ovaj institut, a pop zvezda Lady Gaga je donirala čak 100000$. Kao i apsolutno sve što je u svom profesionalnom životu uradila, i MA Institut se našao na udaru kritičara, koji ga vide kao „vrhunski kult sebe” i „izdaju umetnosti” Marine Abramović.

Prilično niskodometna kritika, rekli bismo, za ženu koja je svetsku slavu potvrdila tokom performansa Umetnik je prisutan, u Metropoliten muzeju moderne umetnosti, gde su na hiljade posetilaca punih sedam nedelja svakodnevno strpljivo čekale u redu da sednu na stolicu preko puta nje, i gledaju je kako postoji.

Trenutak kada je na stolicu seo Ulaj, upisan je zlatnim slovima u istoriju umetnosti performansa. Snimak njihovog susreta posle mnogo godina, koji su objavili svi najpoznatiji svetski mediji, otopio je srca miliona ljudi širom planete.

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Pretraga
Preporučujemo
Arhiva članaka
Misao dana

Mladost nije period života. Ona predstavlja stanje uma. Mladost ne čine samo rumeni obrazi, crvene usne i gipka kolena, već i kontrola volje, kvalitet imaginacije, živost emocija; mladost je svežina u dubokim izvorima života.

Džo Viler

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

ΜΕΔΙΑΣ na Fejsbuku
ΜΕΔΙΑΣ na Twitteru

Creative Commons License ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License. |