Kraljica gromoglasne tišine, Marija Malibran

24 Mar 2017
Autor Tea
872 pregleda

Burnim temperamentom i vokalnom vatrenošću osvojila je svet. Njena maštovitost, osećajnost, umetnička sloboda i posvećenost tokom svakog nastupa, predstavljale su uzor i inspiraciju operskih diva modernog doba. Neodoljivim šarmom i scenskim nastupom postala je otelotvorenje duha romantizma, a mecosopran Marije Malibran inspiracija slavnog kompozitora, Đoakina Rosinija.

Kraljica gromoglasne tišine, Marija Malibran

Da je zvezda rođena, osetila je prvo babica tokom rođenja Marije Felisitas Garsije Sičes, 24. marta 1808. u Parizu, kada se prvi put porođajnom salom proneo snažan dečiji plač. Njen otac čuveni operski pevač i pedagog, Manuel Garsija, odmah je osetio neobičnu dubinu glasa koji može ujedno da otpeva i najviši ton C3, kao i njen karakter koji odgovara koloraturnom mecosopranu koji kao takav može jednako da otpeva kako lirske, tako i dramske arije.

Sa samo pet godina je dobila prvu ulogu devojčice u operi, a uprskos tome što je nakon par izvođenja jednostavno pobegla sa scene, njen otac ne samo da nije odustajao od stroge edukacije, već joj je zadavao sve teže vokalne zadatke. Komšije su prolaznicima koji bi začuđeno gledali put prozora iza kojih devojčica plače dok vežba, objašnjavale: Ne brinite, sve je u redu, to Garsija uči svoju ćerku da peva.

I naučio je, ne samo da kontroliše svoj glas, već i da postane operska diva koja će sa samo šesnaest godina debitovati u Pepeljuzi toliko oduševljenog Đoakina Rosinija, da ju je uskoro pozvao i za uloge u njegovim narednim operama, među kojim su: Otelo, Tankerdija, Turčin u Italiji i Seviljski berberin.

Iako su se često selili, otac je mnogo ulagao u njeno obrazovanje, a ona odrastala zatrpana obavezama. Osim što je naučila da svira klavir i harfu, tečno je govorila maternji španski, ali i italijanski, francuski i engleski jezik.

Kada je porodicu Manuela Garsije poslovni ugovor odveo u London, ona je konačno sa svojih šesnaest godina poželela da postane solista.

Pevajući u duetu sa Đovanijem Velutijem Romeo i Julija prvi put se suočila sa čarobnim doživljajem slave praćenim gromoglasnom podrškom publike, ali i osećajem neprijatnosti zbog sujete kolege koji joj je poražen njenim uspehom tokom poklona prošaptao par uvredljivih reči, i krišom da niko ne vidi zadao udarac laktom.

Italijanska opera je prvi put izvedena u Americi 1825. kada je ova porodica otišla na gostovanje u Njujork. Mecosopran koji je odisao osećajnošću, maštovitošću i umetničkom slobodom, kao i čitava Marijina pojava osvojili su javnost i ondašnju publiku do te mere, da je jedne noći bila kidnapovana.

Te noći na vrata njene garderobe zakucao je čovek koji joj je saopštio da joj je majka na samrti i da hitno želi da je vidi. Ne razmišljajući, uletela je u kočiju koja je odvela u nepoznati zamak u kome ju je u raskošnom holu sačekala poruka: Izvinjavam se na neprijatnosti koju sam Vam pričinio, molim Vas otpevajte mi Romansu o vrbi.

Nakon kratkog razmišljanja, sela je za harfu i snažno zapevala, a potom je od domaćina koji je predstavljao samo osobu iz senke čije lice nije mogla da vidi, začula reči divljenja. Kada se istom kočijom te večeri vratila kući, na noćnom stočiću zatekla je kutijicu sa dijamantskim minđušama na kojoj je pisalo samo kratko: „hvala”.

Savremenici je opisuju kao devojku burnog temperamenta, zbog kojeg je često dolazila u sukob sa takođe temperamentnim ocem, sve dok konačno nije došlo do potpunog razdora među njima.

Mada je mogla da bira, odlučila je da se uda za skoro trideset godina starijeg bankara, Ežena Malibrana. Znajući da negoduje zbog odluke da provede život sa „starcem”, toliko se uplašila tokom narednog izvođenja Otela da je poverovavši da njen otac u ruci drži pravi nož, tokom predstave zavapila na španskom: Tata, za ime božije nemoj da me ubiješ!

Uspostavilo se da je otac samo upotrebio pozorišni rekvizit slomljenog noža, pa se cela ta dogodovština završila smehom. Iako joj je dao blagoslov i ona se udala 23. marta 1826, kada je nakon samo par meseci kasnije njen muž proglasio bankrot, Garsija ga je javno okarakterisao kao varalicu, odrekao se ćerke i otišao u Meksiko. Marija je pokušala svim sredstvima da spase banku, ali dugovanja su bila prevelika.

Prepuštena samoj sebi, shvatila je ne samo da je jedino blago koje ima njen talenat i obrazovanje koje je stekla, već i da mora da se bori kako bi dokazala da očev trud nije bio uzaludan. Tehnikom koju joj je podario počela je da osvaja svet i uspela da postane prva svetski poznata i priznata diva.

Novinari su izveštavali da je tokom njenih nastupa vladala „gromoglasna tišina” u kojoj su se osim njenog glasa mogla čuti samo srca posmatrača koja lupaju u ritmu melodije koju izvodi, a da kada se začuje poslednji ton publika tapše sve dok joj ne utrnu dlanovi i uzvikuje: „Još! Još”!

Narod je verovao da njen glas može da leči, a vrsni poznavaoci muzike postajali su njeni obožavaoci. Osim Rosinija, među njima su se našli i drugi značajniji kompozitori tog vremena, kao što su Šopen, Mendelson i List.

Čim je čula vest da su njenu porodicu tokom povratka iz Meksika napali i opljačkali razbojnici, angažovala se na organizovanje dobrotvorne predstave čiji će prihod biti namenjen njima. Posle mnogo ubeđivanja od strane direktora pozorišta, Manuel Garsija je prihvatio da uzme učešće u ovom događaju uz uslov da se tokom proba ne sretne sa ćerkom. Kako se proneo glas da će ovog puta otac zaista ubiti Mariju, tokom ovog izvođenja Otela u publici je vladala stravična napetost sve do samog kraja kada su se otac i ćerka najsnažnije zagrlili.

Ponovo se zaljubila 1829. i uprkos osudi javnosti počela nevenčano da živi sa violinistom Šarlom de Beriotom, sa kojim je 1833. dobila sina. Brak između njih konačno je sklopljen 1836, iste godine kada je na jahanju doživela tešku nesreću. Pala je sa konja koji je nastavio da je vuče iako je njena noga ostala zakačena u uzengije. Nastale povrede su bile veoma ozbiljne, ali ona nije htela da se odmara i odustane od zakazanih nastupa. Bolest se pogoršavala, a njena tvrdoglavost išla dotle da više nije mogla sama ni da se obuče, sve dok se tokom bisa na festivalu u Mančesteru nije srušila na bini. Uzalud su lekari pokušali da joj pomognu, pozornicu i ovaj svet je napustila u duhu dive te iste večeri, 23. septembra 1836.

Mariju Malibran, mnogi doživljavaju kao otelotvorenje duha romantizma i smatraju je prvom svetskom operskom divom koja je nastupala u operama Vinčenca Belinija, Geatana Donicetija, Majkla Balfa i drugim velikim dvoranama širom sveta, a čija je legendarna posvećenost poslu, umetnička sloboda i snažna emocija poslužila kao uzor za one koje će je kasnije naslediti, Mariju Kalas i Sesiliju Bartoli.

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Ostavite Vaš komentar

Ako niste već objavljivali komentare na našem magazinu, komentar će biti objavljen posle moderacije. Vaša email adresa neće biti objavljena. Sva polja su obavezna.

0 komentara

Podelite sa prijateljima

Translate article

Pročitajte slične članke

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

Medias na Fejsbuku

Medias na Twitteru