Džingis-kan, vladar najvećeg kopnenog carstva u istoriji

18 Aug 2013
Autor D.L.
924 pregleda
Džingis-kan, vladar najvećeg kopnenog carstva u istoriji

Džingis Kan, genijalni ratnik i vladar, jedan od najpoznatijih i najvećih osvajača u istoriji, koji je ujedinio sva mongolska, u početku nepoznata i beznačajna nomadska plemena u jednu strogo disciplinovanu vojnu državu, umro je 18. avgusta 1227. godine.

Tačna godina rođenja ovog velikog mongolskog ratnika se ne zna, i varira od 1155. do 1167. godine (u Mongoliji je favorizovana 1162. godina, poznata kao Godina Vuka), a legenda napisana u obliku velike mongolske sage Tajna istorija Mongola iz 1240. godine, kaže da je na samom rođenju predskazana njegova velika sudbina, jer je u desnoj ruci držao ugrušak krvi. Temudžin, sin poglavice jednog od bezbroj nomadskih plemena u nepreglednim stepama Azije, sa 9 godina je doživeo da mu oca otruje neprijateljsko pleme. Njegova vladavina kao novog poglavice trajala se taman toliko koliko je bilo potrebno da se pleme pobuni protiv njega, jer je smatralo da tako mlad nije sposoban da se stara o njemu. Smrt je izbegao samo zahvaljujući tome što Tajčuit, novi poglavica, nije želeo da prekrši običaje Mongola i ubije dete koje nije dovoljno veliko da se bori.

Legende takođe kažu da je Temudžin bio držan kao rob, sa velikom drvenom ogrlicom ali da je uspeo da pobegne za vreme kiše i grmljavine. Mongoli su se inače veoma plašili grmljavine i bežali su sa otvorenog prostora, tako da su stražari ostavili Temudžina samog. Temudžin je iskoristio ovo i otrčao iz sela, a nakon dugog lutanja ga je lično Tegri, gospodar neba kod Mongola, oslobodio okova. Temudžin je nakon toga sa ženom lutao stepom do 1186. godine kada su ga ponovo uhvatili pripadnici bivšeg plemena i opet ga okovali. Ovog puta Temudžin se sam oslobodio ubivši stražara za vreme slavlja i pijanke ostatka plemena.

Po Tajnoj istoriji Mongola, Temudžin je otišao do svog brata po mleku i krvi Jamuki, tada najmoćnijem poglavici među Mongolima i zatražio pomoć da povrati svoju ženu koju je otelo pleme Merkita, dok je bio zarobljen. Nakon pobede, i pri podeli plena, Temudžin je svojim ratnicima dao veći deo plena nego Jamuka, što je dovelo do toga da je deo Mongola promenilo poglavicu i otišlo sa Temudžinom. Jamuka mu to nikad nije oprostio i više puta mu se suprotstavljao u borbi plemena, ali nikada nije izgubio poštovanje prema svom bratu. Prvom prilikom koju je imao, Jamuka je napao Temudžina i porazio ga, ali ga nije ubio uprkos predlozima svojih savetnika. Prodao je Temudžina kao roba u Tangut, starom kraljevstvu na severozapadu Kine. Nakon dve godine zatvoreništva, prišao mu je jedan sveštenik iz gradskog samostana i zamilio ga da u budućim vremenima poštedi samostan od uništavanja. Zauzvrat, sveštenik je obavestio njegovu ženu gde se nalazi, i ona je potplatila stražare da ga oslobode.

Nakon toga počinje rad Temudžina na ujedinjavanju plemena, koja su se u to vreme okupljala u dve grupacije. Jednu je vodio Jamuk, izuzetno sposoban poglavica, ali kratkovid, sklon intrigama i željan brzog profita i po cenu izdaje prijatelja. Temudžin je, sa druge strane, bio poznat po svojoj pravičnosti u podelu plena, brizi o saplemenicima, i ovenčan legendama iz prošlosti, ali beskrupulozan u jednoj stvari: zakoni se moraju poštovati i važe za sve. To je za Mongole, dotadašnje slobodne nomade koji su se ravnali po prilikama u svoju korist, bilo novo, ali je Temudžin bio neumoljiv, strog i nemilosrdan prema onima koji nisu poštovali zakone.

Prva velika prekretnica u istoriji Mongola se desila 1196. godine, u Godini Crvenog zmaja. Tada su se sukobili poslednji i odlučujući put Temudžin i Jamuk, odnosno dve najveće grupacije mongolskih plemena. Temudžin je odneo veliku pobedu zahvaljujući svojim strateškim sposobnostima da svoju manju vojsku bolje rasporedi na boljem prostoru, i ne dozvoli joj da krene u juriš u ravnicu, kako su Mongoli navikli da se bore. Njegovi strelci su masakrirali prva dva talasa Jamukove vojske pre nego su došli do prve Temudžinove linije. Po legendi, Temudžin je pobedio jer je u jeku borbe počelo nevreme sa grmljavinom. Svi Mongoli, sa obe strane, su se bacili na zemlju iz straha od grmljavine, ali je Temudžin nastavio da jaše između njih. Sujeverni Mongoli su ovo shvatili kao znak velikog boga neba Tegrija da je Temudžin izabran od bogova da vlada stepom. Tu je bio kraj nedoumice ko je glavni među Mongolima. Temudžin je poštedeo Jamuka i sve njegove ratnike, njega pustio da odjaše po svojoj volji a njih je pripojio svojoj vojsci.

Narednih godina je radio na ujedinjavanju svih plemena u jednu državu, on je uspostavio naziv mongol (hrabri) za sva plemena, uveo je zakonik o društvenom statusu (Jasa), i uzeo je alfabet susednog naroda Ujgura kao mongolsko pismo. Do 1206. godine, većina Mongolije je bila ujedinjena u jednu državu pod njegovom zastavom, i te godine je na Kuritaju (veliki sabor duhovnih, političkih i vojnih poglavara) Temudžin proglašen za Džingis-kana, sveopšteg vladara. To je bila druga velika prekretnica u istoriji Mongola.

Od te godine postoji više pisanih izvora o istoriji Džingis-kana i Mongola, a ne samo Tajna istorija Mongola, koja je ipak više epski mit tumačen i prenošen dalje obogaćen maštom pripovedača. Mongoli su te godine rešili da napuste stepu i krenu u osvajanje sveta. Prvo su napali Tangut u državi Ksia (Xia), prvo od tri kineska kraljevstva (druga dva su Jin i Sung), gde je Temudžin bio prodan u roblje. Tanger je uništen, ali je samostan pošteđen po zapovesti Džingis-kana. Mongoli su do 1215. godine, okupirali celu severnu Kinu, osvojili Peking i izašli na more. Pogodnosti ovog pohoda će se videti tek mnogo godina kasnije, kada Mongoli u daljim osvajanjima iskoriste ono što će naučiti od Kineza. Od stepskih ratnika na konjima, postaće organizovana vojska sa dobro pripremljenim planovima i sredstvima za osvajanje utvrđenih gradova.

Džingis-kan je na zapadu osvajanjem Kara-Kitaja došao do današnjeg Irana i Pakistana, gde je u to vreme bila država Kvarezma (Khwārezm, u nekim izvorima poznata i kao Horezmija ili Korazmija) sa kojom nije planirao nikakve sukobe svestan da je njegova država još uvek nedovoljno moćna. Sukob je izbio kada je guverner grada Otrara masakrirao trgovački karavan pod zaštitom Džingis-kana, sa optužbom da je u njemu bilo mongolskih špijuna. Do ovog rata bi svakako došlo pre ili kasnije, ali je došao prerano za Džingis-kana, koji je u to vreme još uvek bio u Kini. U njemu su Mongoli dobili reputaciju krvožednih divljaka, jer je Džingis-kan naredio da se kazni napad na karavan pod njegovom zaštitom, kako bi dao lekciju svima ostalima. Povukao se iz Kvarezma 1223. godine, i nije više učestvovao u vojnim sukobima do borbe protiv pobunjenika u Ksia od 1226. do 1227. godine. Umro je na današnji dan 1227. godine, ostavivši za sobom sina Ogodeja da vlada svim Mongolima. Njegovi naslednici će nastaviti njegov put, i već tada veliku državu proširiti do Rusije i Sredozemnog mora na zapadu, stvarajući najveće kontinetalno carstvo od srednjeg veka do danas.

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Ostavite Vaš komentar

Ako niste već objavljivali komentare na našem magazinu, komentar će biti objavljen posle moderacije. Vaša email adresa neće biti objavljena. Sva polja su obavezna.

0 komentara

Podelite sa prijateljima

Translate article

Pročitajte slične članke

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

Medias na Fejsbuku

Medias na Twitteru