Najmoćnije žene u istoriji (IV) - Izabela I

18 Apr 2013
Autor D.L.
8733 pregleda

Izabela I Kastiljska (1451. - 1504. god.) kraljica Kastilje i Leona, a sa Ferdinandom II, bila kraljica Aragonije, Valencije, Napulja i Majorke. Njihov brak je ujedinio Španiju i započeo svetsku dominaciju koju je predvodio Kolumbo pod Izabelinim sponzorstvom.

Najmoćnije žene u istoriji (IV) - Izabela I

Izabela je bila kćerka Huana II od Kastilje i njegove druge žene, Izabele Portugalske, i od malena je bila uvučena u politiku Kastilje. Odmah po rođenju Ferdinand je nju proglasio kao zakonitu naslednicu, uprkos tome što je imao sina iz prethodnog braka koji je pretendovao na presto. Nakon smrti Huana, njen polubrat je podrškom plemstva uspeo da postane kralj kao Enriko IV, tri godine po njenom rođenju, a kada je napunila 13 godina, dovedena je na dvor kako bi bila pod budnim okom kralja. Henrikova opozicija se međutim okrenula njenom mlađem bratu, Alfonsu, ali nakon njegove smrti priklonili su se Izabeli koja nije htela da igra ulogu koju su joj nametnuli. Plod njene mudrosti je bilo priznanje kao naslednice krune Kastilje u sporazumu od 19. septembra 1468. godine (Accord od Toros de Guasindo).

Kao naslednice Kastilje, pitanje njenog budućeg braka je postalo uzrok povećane diplomatske aktivnosti kako u zemlji tako i u inostranstvu, te su kandidate za njenog supruga predstavili i Portugal, Francuska i Aragon. Henriko je želeo da se Izabela uda za Alfonsa V, kralja Portugala i brata svoje supruge, ali je Izabela prednost davala kralju Aragona, Ferdinandu II, za koga se i udala bez znanja svog brata oktobra 1469. godine u palati Juan de Vivero u Valjolidolidu. Njen izbor supruga doveo je do stvaranja antiaragonskog raspoloženja u Kastilji i želje pojedinih plemića da joj se oduzme pravo nasleđa, a kralj je podržavajući njihove zahteve, ljut što nije sklopljen brak sa kraljem Portugala, oduzeo Izabeli nasledno pravo, dao ga svojoj kćerki Huani ''la Betraneja'' i odobrio brak između nje i Alfonsa V. Zategnuti odnosi dve frakcije u Kastilji nisu prerasli u otvoreni sukob samo zbog Izabeline želje da se ne proliva krv, ali 1474. godine Enriko IV umire i Kastilja se nalazi u građanskom ratu.

Izabelu je smrt kralja zatekla u Seđovi (Segovia) koja je bila uz nju za vreme nemilosti na dvoru i koja je potvrdila njeno pravo na krunu. Odmah je organizovala krunisanje u velikom stilu, ne sačekavši svog supruga da dođe iz Aragona. Treba napomenuti i to, da je Izabela I bila vladarka Kastilje, ali Ferdinand nije bio vladar, već suvladar iure uxoris (lat. po pravu žene). Njeno krunisanje je podržala važna grupa kastiljanskih plemića, uključujući kardinala Pedra Gonzalesa de Mendozu (Pedro González de Mendoza), policijski načelnik Velasko (Valesco) i admiral Enriko (Enríquez). Frakciju koja je podržavala prinezu Huanu podržavali su nadbiskup Toleda, uticajni vojni poredak Kalatrava, moćni mladi markiz de Viljena i portugalski kralj Alfonso V koji je želeo da se domogne obećane krune ženidbom kraljeve kćerke, koji je već odobrio taj brak nekoliko godina ranije. Prve četiri godine Izabeline vladavine su protekle u građanskom ratu koji se završio porazom Huaninih i Alfonsovih pristalica 24. februara 1479. godine, a njegovim završetkom Izabela I je priznata kao zakonita kraljica i vladarka Kastilje. Izabela je uspela sem na vojnom, da i na političkom polju sebi osigura presto, jer je uspela da ubedi papu da poništi brak između Alfonsa i Huane, zbog isuviše bliskog rodbinskog odnosa (da se podsetimo, Huana je bila ćerka njegove sestre). Nakon smrti Huana II od Aragona, iste godine, i Ferdinand II je postao zakoniti kralj Aragona, a dvoje supružnika su postavili kamen temeljac budućoj Španiji.

Španija se jeste pojavila kao ujedinjena zemlja, ali će proći još dosta vremena pre nego što ova ''lična'' unija Izabele i Ferdinanda dostigne efikasno političko ujedinjene. Ferdinand, zaista, u svom prvom testamentu 1475. godine navodi Izabelu kao svog naslednika u Aragonu i otvoreno izjavljuje kakve bi prednosti imali njegovi podanici prilikom ujedinjena sa Kastiljom, ali oba kraljevstva su nastavila da postoje u skladu sa svojim institucijama. Dva suverena su svakako bila ujedinjena u cilju da se konačno završi dug proces Rekonkvistar (šp. Reconquistar; preosvajanje) preuzimanjem kraljevstva Granade, poslednjeg muslimanskog uporišta u Španiji. Rat za povratak Granade je počeo 1482. godine, i bio je izuzetno naporan i težak za Kastilju, koja je skoro ispraznila svoje finansijske rezerve. Izabela je svo vreme kampanje bila zainteresovana za napredak i vođenje rata, i smatra se da je ona bila odgovorna za poboljšanje snabdevanja trupa i uspostavljanje vojnih bolnica za ranjene. Ona i Ferdinand 1491. godine postavljaju svoj glavni štab u mestu Santa Fe, blizu opsednutog grada, i tamo ostaju do pada Grenade 2. januara 1492. godine. Postoji priča, koja kaže da je zbog dugog rata i teške opsade moral napadača dosta opao, a Grenada je još uvek odolevala uprkos velikim žrtvama, te je Ferdinand zamolio Izabelu da se pojavi među vojnicima kako bi ih ohrabrila za dalju borbu. Izabela je pristala i pojavila se u prvim redovima sama, bez pratnje dece i svojih dama, što je dovelo do toga da se moral vojske jeste podigao, ali je počela i predaja branilaca, koji su se predali ne kralju nego hrabroj kraljici, Izabeli lično.

Dok je Izabela boravila u Santa Feu, još jedan događaj je obeležio njenu vladavinu, dolazak Kristifora Kolumba koji traži njenu podršku za putovanje preko Atlantika i pronalaženje drugog puta za Indiju. Priča koja tvrdi da je Izabela priložila svoj kraljevski nakit kao zalog za finansiranje projekta je neprihvatljiva, jer postoje dokazi da je Kolumbo dobio ograničenu finansijsku podršku od Izabele, a ostatak sredstava su obezbedili kreditom od samog pape Pia II, kada su mu predočili uslove i plan ekspedicije 17. aprila 1492. godine. Kraljevska kruna jeste data kao zalog, ali ne da bi se prodala, već kao potvrda da kraljica Kastilje stoji iza Kolumbove ekspedicioje i garantuje povraćaj kredita. To je bila uobičajena praksa u to doba, prilikom prethodnih otkrića na Atlantiku i Kanarskih ostrva. Putovanje za Indiju je rezultiralo otkrićem novih teritorija i širenjem Španije na novo tle. Izabeli i njenim savetnicima je Kolumbo postao preko potreban kako bi ih podržao u ideji širenja hrišćanstva, a njegovo neočekivano otkriće je brzo Izabeli donelo nove probleme, među kojima je bio i odnos između novootkrivenih ''indijanaca'' i krune Kastilje. Izabela je, pre nego Kolumbo, bila spremna da prizna prava Indijanaca, i čak je naredila da se oslobode neki od onih koje je Kolumbo doveo u Evropu kao robove. Kraljica se bavila ovim problemima sve do svoje smrti 1504. godine.

Izabela je bila zaslužna i za jačanje crkve u Španiji, jer se otvoreno suprotsavljala imenovanju kardionala po rođačkoj liniji, što je posebno osetio tadašnji papa Aleksandar VI. Reforma crkve koja je bila u toku, dobila je zamah tek pod njenim uticajem, i bez obzira što je delimično zaslužna, ili kriva, za stvaranje Inkvizicije, dala je ogroman doprinos poboljšanju života i rada siromašnijih crkvenih redova i manastira. Iako izuzetno pobožna, od pape Aleksandra VI je dobila titulu Katolička kraljica, bila je jako borbena i zapovednički uporna u svojim odnosima sa papom. Bila je inspirisana ne samo nacionalnom pripadnošću, već je imala i visoke standarde za buduće crkvene velikodostojnike, a bila je izuzetno efikasna u postizanju svog cilja. Izabela je poklanjala pažnju obrazovanju skoro isto koliko i religiji, ohrabrivala je na dvoru mnoge naučnike i pisce da rade i šire svoje znanje, te je formirala školu za sinove plemstva. Bila je pokrovitelj mnogih flamanskih i španskih umetnika, i deo njene velike umetničke zbirke je opstao i do danas.

Jedan od najznačajnijih rezultata u poslednjoj deceniji života je svakako njen uticaj na Ferdinanda da proširi svoju vlast na vojne poretke Alkantra, Kaltrava i Santjago (Alcántara, Calatrava, Santiago) čime je kruni dao punu kontrolu nad njihovom ogromnom imovinom i patronatstvom. Dobru sliku njenih planova i težnji oslikava njen testament, u kome sumira svoje težnje koje ona i Ferdinand nisu uspeli da urade, komentariše politiku jedinstva država na Iberijskom poluostrvu, kontrolu Gibraltara i širenje na muslimansku severnu Afriku, opisuje pravila u ponašanju sa Indijancima iz Novog Sveta i reforme u crkvi. Ovaj dokument, iako uopšteno delimičan, pokazuje da je reč o jednoj genijalnoj ženi, sa velikom vizijom, koja zaslužuje mesto među najvećim vladarima. Španci izuzetno poštuju ovu izvanrednu ženu, a katolici iz mnogih zemalja odavno pokušavaju da joj dodele titulu sveca, uprkos njenom odobravanju inkvizicije. Papa Pavle VI je otvorio mogućnost beatifikacije, što joj možda u budućnosti i može doneti status svetice.

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Ostavite Vaš komentar

Ako niste već objavljivali komentare na našem magazinu, komentar će biti objavljen posle moderacije. Vaša email adresa neće biti objavljena. Sva polja su obavezna.

0 komentara

Podelite sa prijateljima

Translate article

Pročitajte slične članke

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

Medias na Fejsbuku

Medias na Twitteru