Jedan od najznačajnijih engleskih satiričnih dramskih pisaca 20. veka, nobelovac irskog porekla, Džordž Bernard Šo (George Bernard Shaw 1856 - 1950), bio je novinar i kritičar britkog pera koji je uspevao šaljivim, ali veoma oštrim tonom u svojim novinarskim člancima i govorima da prodre u protivečnost engleskog građanskog društva, a da se u svom pozorišnom opusu žestoko podsmeva lažnom moralu i etici srednje klase, njihovim stavovima o politici, ekonomiji, odnosima u porodici i bračnim vodama, što mu je donelo titulu „najduhovitijeg čoveka” svog vremena.
O ovom izrazitom satiričaru se i danas rado u pozorišnim krugovima prepričavaju razne anegdote, među kojima je najpoznatija ona u kojoj poziva Čerčila na svoju premijeru. Mada je ovaj državnik u umetničkom svetu poznat kao čovek koji nije dopustio da kultura zbog finansijskih razloga postane „kolatelarna šteta”, za čuvenog pisca on je bio politički protivnik, pa je u pozivnici pisalo: „Poštovani gospodine, šaljem vam dve ulaznice. Jednu za vas, a drugu za bilo kog vašeg prijatelja - ako ga imate!” Veoma brzo stigao je vispren Čerčilov odgovor: „Poštovani gospodine! Vraćam vam ulaznice i srdačno zahvaljujem. Nažalost na premijeru ne mogu da dođem, ali ću rado doći na reprizu - ako je bude!”
Kako Šoova dela oslikavaju realnost pretočenu u ljudsku glupost koju prati malograđanstvo, površnost ljudskog duha i licemernost koja se i danas prepoznaje, a koja je znalački na duhovit način uobličena u pozorišno štivo, repriza izvedbi njegovih dela ne samo da je bilo onda, nego se i danas sa nestrpljenjem iščekuju u teatrima širom sveta. Iako su ga protivnici zbog ovakvog stava često nazivali cinikom, on je zapravo bio idealista britkog pera.
Moć ispravnog posmatranja stvari uobičajeno nazivaju cinizmom oni ljudi koji tu moć nemaju. Moj način zbijanja šale je da kažem istinu. To je najsmešnija šala na svetu. Bernard Šo je na našim prostorima ostao zapamćen ne samo kao vodeća figura teatra 20. veka, slobodoumni čovek i mislilac, već i kao neko ko je, oduševljen prostotom srpske Vukove ćirilice, u svom testamentu ostavio 360 hiljada funti onome ko reformiše engleski alfabet po principu jedan glas – jedno slovo.
Svet ga pamti kao izrazitog satiričara, majstora obrta i paradoksa koji je kao veran sledbenik Ibezenove dramaturgije napisao veliki broj pozorišnih komada, među kojima su: Kandida, Zanat gospođe Vorn, Đavoljov učenik, Srž Ibzenizma...
Uspešno ismevajući površnost i licemerje koje je izuzetno duhovito povezivao sa pokondiranim damama, lekarima, profesorima i ljudima koji poseduju vlast, Šo je svoje čitaoce na najbolji način suočavao sa onim što u društvu realno postoji i zbog čega glavni junaci moraju na kraju da se postide.
Nije istina da vlast kvari ljude. Istina je samo da budale, ako se domognu vlasti, kvare vlast. A šta će reći istorija? Istorija će, gospodine, lagati kao i obično. Njegovo najpoznatije delo je Pigmalion, neobična ljubavna priča o profesoru fonetike Henriju Higinsu koji iz opklade dovodi u svoj dom prelepu prodavačicu cveća Elizu Dulitl, obrazuje je i stvara damu po svom ukusu u koju se nesvesno zaljubljuje. Danas se termin pigmalion koristi kao sinonim za one koji se zaljubljuju u svoja dela, a Šou je ova drama donela Nobelovu nagradu za književnost (1925.) i Oskara za najbolje adaptirani filmski scenario (1938).
Pigmalion je ponovo ekranizovan 1964. kada je snimljen mjuzikl Moja lepa gospođice koji je osvojio 8 Oskara uključujući i Oskara za najbolji film, a u kome je glavnu ulogu brilijantno tumačila Odri Hepbern.
