Svako dete pokazuje tendenciju ka kreativnom izražavanju, a njegovo podsticanje pomaže mališanima da razviju osobine sopstvene ličnosti kroz jedinstven misaoni proces, gde razmišljajući o različitim rešenjima stiču neophodno samopouzdanje za sve predstojeće životne izazove.

Ovakav način odrastanja stvara ličnost koja će posedovati osobinu da:

• Razume različite poglede na svet
• Poseduje razvijenu koncentraciju u svakoj delatnosti kojom se bavi
• Spremno učestvuje u kolektivnom radu
• Lako stvara prijateljstva
• Zna da izrazi i razume sopstvene i tuđe emocije
• Predlaže imaginacije i pokreće inicijative za istraživanja
• Nudi različita rešenja

Kreativnost dečijeg mišljenja često blokira naš obrazovni sistem u kojem se favorizuje konformistička dogma u kojoj je „misliti kao drugi” uhodana, poznata i jedina ispravna staza, dok razmišljanje koje predstavlja nešto inovativno, nepouzdano, apstraktno i neprovereno, treba što pre smestiti u jedan od već postojećih kalupa u kojem se deca doživljavaju kao klonovi stereotipa iz kojeg je najbezbednije ne izlaziti.

Zbog toga je uloga roditelja u formiranju kritičkog razmišljanja i drugačije perspektive koja se otvara i uči kroz igru i maštu presudna. Ona ne podrazumeva skupe igračke, koje same po sebi nisu igra. Neretki su slučajevi da se deca iako su im sobe pretrpane igračkama žale da im je dosadno, a okolina ih zbog toga olako svrstava u red nezahvalnih i razmaženih, što u njihovim glavama stvara strah od okoline, a kao posledicu ima povlačenje u sebe.

Odrasli često ne razumeju da svaka igra dobija smisao tek u interakciji sa okolinom, a odnos roditelja i dece se i dalje može pronaći u Gorkoj pesmi u kojoj Miroslav Antić gledajući iz vizure deteta shvata da njegovi mama i tata „nikada nisu bili deca“ pa se zbog toga tako malo razumeju. Ovu tvrdnju pesnik dalje razvija kroz oči dečaka koji razume da njegovi roditelji nikada neće otkriti da u dečijim glavama jedna obična nađena krpica može da liči na balsku haljinu, da stolica na kojoj se „klimataju” može da zameni sve avione i brodove, a šaka peska, kada to hoćeš, vredi više od čitave Sahare i malo vode na dlanu kao svi okeani ovog sveta.

Umesto skupocenih igračaka i raznih gadžeta, sva istraživanja ukazuju da po prirodi radoznala deca više vole da eksperimentišu i istražuju svet oko sebe, da se penju na drvo i druže sa prirodom, da crtaju rukama, prave voz od pampura ili lutke od starih čarapa.

Nevolja je u tome, što da bi deca to i uspela, neophodna im je pomoć onih koji često misle da moraju da budu odrasli u svakom trenutku i da se tako i ponašaju, a igranje sa svojim mališanima doživljavaju kao nedolično glupiranje ne dozvoljavajući svojoj kreativnosti i ljubavi da uzmu maha.

Reč je zapravo o nesigurnosti i strahu odraslih, koji svesni da nisu umetnički dovoljno nadareni da nacrtaju običnu kuću ili od plastelina naprave automobil, beže iz sveta mašte. Iznenadiće se kada uvide da će dete rado poverovati da je gomila slamčica zabodenih u parče hleba pravi jež, a običan ženski šal kroz koji samo provuku svoj dlan princeza u raskošnoj haljini, kao i da su oni sami ovakvom igrom nesvesno počeli da se bave posebnom granom umetnosti koja se u lutkarstvu naziva tehnika improvizovanih lutaka.

Ukoliko je dete konstantno izloženo stereotipnim modelima ponašanja i aktivnostima koje se odvijaju po jednom ustaljenom sistemu u kojem ono mora da poštuje pravila koja važe za sve i koja isključuju bilo kakvo odstupanje, njegova prirodna kreativnost će se polako gubiti. Na takav način se od jednog potencionalno samouverenog mladog čoveka stvara nesigurna osoba koja će svoja životna saznanja pronalaziti i oblikovati po tuđim rezultatima i iskustvima.

Zbog toga je važno dozvoliti deci da dok istražuju postavljaju pitanja i iskažu bez podsmeha svoje ideje i mišljenja, koja jesu često veoma komična, ali za one koji umeju da slušaju, ponekad znaju da budu i genijalna.