Sirene, legendarna stvorenja koja svojom pesmom zavode mornare i navode ih u propast i smrt, oduvek su bile nezaobilazni deo folklora svih naroda koji su vezani za more i moreplovstvo. Bilo da su to vodena stvorenja (mermaid) ili nimfe (sirene) iz grčke kulture, zajedničko im je to da niko nije odoleo snažnom magnetizmu njihovog glasa.

U Grčkoj kulturi, sirene su bile nimfe, pratilje Zevsove i Demetrine kćeri Persefone. Kada je bog podzemlja Had oteo Persefonu, nimfe nisu reagovale i Demetra ih je pretvorila u polu-ptice (gornji deo tela im je ostao isti, ali donji deo tela je bio ptičji, sa ptičjim krilima) i proklela ih da će ostati takve dok ne spasu Persefonu. Ponekad su prikazivane sa instrumentom, obično harfom, kojim prate svoju fatalnu pesmu. Po Grčkoj mitologiji, dvojica njihovih junaka su preživeli susret sa Sirenama. Prvi je Jason u potrazi za zlatnim runom, koji je na brodu imao Orfeja, a ovaj je pak svojom pesmom nadpevao Sirene, koje su prekinule pesmu kako bi uživale u prekrasnom glasu Orfeja. Drugi je naravno Odisej, koji je svojoj posadi zapušio uši voskom, a on se privezao za jarbol i tako nije mogao da otrči u susret svojoj smrti. Kako Persefona nikada nije napustila Had, nimfe su ostale na svom ostrvu pesmom dozivajući mornare čiji su se brodovi lomili na stenje oko ostrva.

Kod drugih naroda, sirene (mermaid) su vodena stvorenja i imale su sasvim privlačniji izgled. U staroj Asiriji, boginja Atargatis sebe transformiše u sirenu od sramote za slučajno ubistvo svog ljubavnika čoveka. Naravno, boginja neće samu sebe pretvoriti u nešto ružno, ipak je tu ženska sujeta. Kod Britanaca, sirene su uglavnom povezane sa nesrećama i zlom sudbinom moreplovaca, mada mogu ponekad i da budu dobrodušne i pomognu ljudima, kao one sa ostrva Man. Te dobroćudne sirene su našle svoje mesto u arhitekturi na više mesta u Britaniji, kao ona u kapeli zamka Durham ili u Crkvi sv. Senare u mestu Zenor u Kornvalu. U kontinentalnom delu Evrope, sirene (melusine) su najčešće rečne vile koje svojom pesmom začaraju ljude i vode ih u smrt u rečnim virovima. Najpoznatija je Lorelaj sa reke Rajne, koja je ovekovečena u pesmi nemačkog pesnika romantičara Hajnrika Hajnea. Još jedna sirena je postala popularna, iako je to u stvari delo o svim sirenama na svetu, Mala sirena Ariel, holandskog basnopisca Hansa Kristijana Handersona.

Kada se sa druge strane, skrene pogled sa bajki i mitova na nauku i nešto opipljivo, mora se reći da postoje mnoga zapisana viđenja ovih misterioznih bića. Kolumbo je zapisao susret sa njima u Karipskom moru a zatim čuvani gusar Crnobradi u istim regionu. Ovim zapisima se može ali i ne mora verovati. Kolumbo je morao da uveliča fantastičnost svog putovanja u Zapadnu Indiju, a Crnobradi je možda samo hteo da skloni druge mornare od nekog područja, gde je na nekom ostrvu imao ili sklonište ili zakopano blago. Za vreme drugog svetskog rata 1943. japanski vojnici prijavljuju susret sa čudnim bićima na ostrvu Kei u Maleziji. Bića imaju riblji rep, a ljudski trup sa udovima, i ustima kao šaran. U avgustu 2009. godine, nakon što je desetine ljudi prijavilo da su videli sirene kako iskaču iz vode i ''izvode razne trikove'', izraelski primorski grad Kiryat Yam je ponudio nagradu od milion dolara za dokaze ovog događaja ili postojanje ovih bića.

Poslednji zapis o mogućnosti postojanja sirena je video zapis Animal Planeta, za vreme pročuvanja podvodnog sveta u okolini Grenlanda. Novi dokazi ili još jedna u nizu prevara? National Ocean Service, ogranak National Oceanic and Atmospheric Administration (NOAA), je objavio da ''nikada nije pronađen ni jedan dokaz o vodenim humanoidima'' a takozvani NOAA naučnik u emisiji je identifikovan kao kanadski glumac David Evans.