Ovo otkriće pobilo je teoriju koja se održavala decenijama, da unapređenje jedne oblasti (povezivanja brojeva, npr) ne dovodi do recipročnog poboljšanja ostalih parametara inteligencije (logike, npr). Klinbergov eksperiment je osporio i teoriju da je inteligencija jedne osobe nepromenljiva kao boja očiju, nego da se pre može posmatrati kao mišić koji „pamti“ periode više i niže aktivnosti, i ima faze napretka i stagnacije.

Sa mogućnostima koje nudi, naročito u smislu rehabilitacije pacijenata sa traumatskim povredama mozga, programi moždanog treninga kroz igru su postali multimilionski biznis. Kompanije poput Lumosity, Jungle Memory i CogniFit nude svoje verzije kućnog neuro- treninga. Popularnost ovog koncepta dovela je njegovog tvorca Klinberga, sada konsultanta multimilionerske kompanije Cogmed, do mesta u odboru koji odlučuje o dobitnicima Nobelove nagrade za medicinu.

Rezultati naučnih istraživanje sprovedenih u 23 zasebna istraživačka centra u svetu nedvosmisleno pokazuju da igre mogu doneti poboljšanje u užim zadatim temama, ali ne i u širiem spektru veština, a naročito ne mogu uticati na ukupan stepen inteligencije. Ukratko, ova studija je pokazala da će vas igranje misaonih igara učiniti boljim i veštijim u toj igri, a ne i u životu uopšte.

Kompanija Cogmed koja je podržala Klinbergov program ne pridaje mnogo važnosti ovim istraživanjima, tvrdeći da su zastarela i izvedena sa nedovoljnom preciznošću i sa malo parametara. Oni u brojnim školama u SAD otvaraju posebna i prilično skupa odeljenja, u kojima učenici sa smetnjama u učenju, ali i oni iz standardne populacije, pomoću misaonih igara rade na poboljšaju svoje radne memorije. Upravo na toj ključnoj reči se zasniva politika Cogmeda.

Program koji su osmislili povećava sposobnost koncentracije i fokusiranja. Oni nude moćne dokaze da radna memorija koja zapravo predstavlja sposobnost da se jedinka fokusira na problem i zadrži pažnju uprkos ometanjima sa strane igra važnu ulogu u svemu, počev od čitanja i pisanja, pa do logičkog rasuđivanja i učenja novih veština. Mnogi psiholozi se slažu da je radna memorija ključni faktor opšte inteligencije. U prilog svojim tvrdnjama ponudili su istraživanje gde su deci i odraslima sa dijagnostifikovanim poremećajem pažnje dali da reše Ravenove progresivne matrice, test neverbalnog rasuđivanja koji se koristi za merenje inteligencije, pre i posle završenog Cogmed programa. Prva istraživanja su bila na malom uzorku, ali su rezultati bili izvanredni. Potom je usledio niz obimnijih studija koje su dale zapanjujuće rezultate. Po istraživanju Susanne Jaeggi iz 2008. godine, svaki sat treninga radne memorije povećava stepen IQ za ceo jedan poen.

Još uvek postoji mnogo psihologa koji se oprezno drže “stare škole” koja tvrdi da je inteligencija čoveka nepromenljiva konstanta, a da su podsticajni rezultati istraživanja jednostavno rezultat učenja “kako da se rade testovi tog tipa” gde osoba koja više puta prođe kroz testiranje stiče sigurnost, rutinu i brzinu, i samim tim dobija lažno bolje rezultate. Oni ističu da “savladavanje principa rešavanja takvih testova” nije rešenje, i da se upravo u cilju dobijanja što preciznijih rezultata testovi inteligencije rade bez pripreme i bez upoznavanja sa principima testiranja. “Bildovanje” radne memorije smatraju neetičkim i šarlatanskim pristupom koji finansijski iskorištava preambiciozne roditelje prosečne dece i ljude sa neurološkim oštećenjima koji u ovom treningu vide svoju šansu za oporavak.