Kumari („živa boginja”) je devojčica za koju se veruje da je inkarnacija Durge, boginje uništenja i krvi, a da u sebi nosi moćnu žensku energiju. Njeno glavno zaduženje je bilo da svake godine kralju daje blagoslov za vladavinu, a kako Nepal više nije monarhija, uloga kraljevske Kumari se zadržala samo kao tradicija.

Iako se devojčica bira iz različitih klanova, uvek iz kaste zlatara, neobično je poštuje svo stanovništvo Nepala i sve religije. Njen mandat traje nekoliko godina, od dana izbora do vremena kada prestane da bude dete i pokaže prve znake zrelosti. Tada se vraća svom pređašnjem životu, a bira se nova Kumari koja zauzima njeno mesto u palati Durbar Marga na glavnom trgu u Katmanduu.

Način izbora Kumari je donekle poznat, mada legende Nepala govore da je stvarna procedura izbora mnogo komplikovanija od zvanične. Raspored zvezda u horoskopu devojčice koja se uzima u obzir kao potencijalna Kumari mora da bude savršen, kao i njen fizički izgled. Naročita pažnja se poklanja izgedu vrata i lepoti tena, očiju i zuba. Kada zadovolji ove kriterijume, legenda kaže da devojčicu zatvaraju u mračnu prostoriju tokom cele noći, gde među maskama, zastrašujućim kreaturama i neprijatnim zvucima treba da pokaže smirenost duha i hrabrost. Na kraju, potencijalnu Kumari čeka poslednji test, kada među nekoliko odora treba da prepozna onu koju je nosila njena prethodnica. Ukoliko i taj zadatak obavi uspešno, smatra se da je boginja Durga progovorila kroz nju, a dotadašnji život devojčice se potpuno menja.

Tada je odvajaju od porodice, uz dopuštenje da porodica živi u blizini i redovno je posećuje. Kumari Devi od tog trenutka ne sme da dotakne tlo nogama, niti da izgubi ni kap krvi. U javnosti se pojavljuje najmanje 13 puta godišnje, a tokom svetkovina Inda Jatre se vozi u otvorenoj kočiji, ili je nose u kraljevskoj nosiljci kroz grad, dok je narod dočekuje sa oduševljenjem. Blagoslov Kumari Devi lokalnom narodu mnogo znači i smatra se znakom dobre sreće u budućnosti. Tokom posete Katmanduu, turisti često u organizovanim posetama svraćaju u dvorište palate Durbar Marga u nadi da će se ona pojaviti na prozoru i pogledati ih. To se ponekad i desi, na opšte oduševljenje onih koji su se tu zatekli, jer se veruje da je sresti Kumari velika sreća.

Iako živi u neverovatnom luksuzu i blagostanju, mnogi smatraju da je život koji Kumari živi nehuman i štetan za dete od koga se očekuje da se nakon godina provedenih u statusu božanstva vrati u realan svet. Devojčica je svakodnevno obučena u svečanu odoru, uvek crvene boje, sa karakteristično našminkanim očima i „vatrenim okom” na čelu.

Do pre nekoliko godina Kumari nije išla u školu, a njeno druženje sa običnim svetom, uključujući i članove njene porodice, bilo je ograničeno na tri sata dnevno. Danas, nakon pritužbi boraca za prava deteta i intervencije Vrhovnog suda Nepala, koji je položaj „deteta boginje” video kao svojevrsno izrabljivanje dece, Kumari svakodnevno ima nastavu sa posebno odabranim učiteljima koji dolaze u palatu. Slobodu kretanja ni posle intervencije suda nije dobila. Ljudi koji se brinu o njoj kažu da „primaju naredbe samo sa neba, a ne od Vrhovnog suda”, tako da devojčici koja ima status Kumari i dalje nije dozvoljeno da se samostalno kreće.

Ovaj nepokolebljiv stav predstavlja i realan problem u procesu resocijalizacije devojčica nakon isteka mandata. U trenutku izbora, Kumari često nema više od 3-4 godine. Kada napuste palatu, uglavom nakon dvanaeste godine, ove devojčice moraju ponovo da nauče da hodaju, što je nekad veći problem nego samo uklapanje u stvarni svet. Nekadašnje Kumari su i dalje veoma cenjene u svom okruženju, ali postoji verovanje da ne treba da se udaju. Ovo pravilo se danas često krši i mnoge od njih imaju svoje porodice, jer faktička zabrana ne postoji, već se jednostavno smatra da žena koja je dobar deo života provela u statusu božanstva ne može biti stub porodice u tradicionalnom smislu.

Jedna od najpoznatijih nekadašnjih „devojčica boginja” je i Rashmila Shakya, danas IT stručnjak sa master diplomom iz oblasti bankarskog softvera u Katmanduu. Ona je 2005. godne objavila knjigu „Od boginje do smrtnice” u kojoj je opisala svoje sećanje na nestvarno detinjstvo. Iako u knjizi navodi da nije bilo lako provoditi dane u samoći, okružena brdima igračaka, ali bez prijatelja svog uzrasta, Rashmila veruje da je tradicija Kumari lepa, koliko i značajna za očuvanje kulture Nepala. Na pitanja kako je danas vesela, nasmejana mlada žena kao dete uspevala da sačuva obaveznu smirenost u ponašanju, Rashmila je odgovorila:

„Onoga časa kad bi mi stavili naga ogrlicu, osećala sam se kao da sam u drugom svetu.”