Treba li lagati ljude da ih ne bismo povredili? Ne. Treba li izraziti svoje ogoljeno i direktno mišljenje u baš svakoj životnoj situaciji? Još manje! Granica između čiste iskrenosti i ponižavajućeg ophođenja prema sagovornicima nije tanka, ona predstavlja jedno reljefno polje po kojem treba hodati promišljeno i oprezno. Ukoliko svoje mišljenje, ma kako ono bilo u našoj glavi precizno definisano, iznesemo nekom ko nije spreman da ga čuje, ili nam nije dovoljno blizak da shvati dobru nameru, komunikacija može postati problematična.

Pre nego što nešto izgovorimo, nije naodmet zaviriti i u svoje motive. Način ophođenja često govori više o našim ličnim projekcijama i frustracijama nego o samoj temi ili o sagovorniku. Znate one čemerne ljude čija gruba retorika izazove muk, dok žive u ubeđenju da svojim izjavama održavaju sopstvenu relevantnost? Ne želimo da postanemo ti ljudi, niti da nas bilo ko na taj način doživi.

Slobodno ćutite:

• Kad nemate šta da kažete. Nekad ljudi govore samo da bi prekinuli neprijatnu tišinu, bez namere da se fokusiraju na neku temu. Sagovornik koji nema problem sa tišinom može vaš monolog shvatiti kao nametljivo brbljanje. Pustite da vaš odnos prema tihim ljudima sazri, to će vam dati širok spektar obostrano zanimljivih tema, ili ćete jednostavno pronaći komfor u tišini.
• Kad je nešto bolje prećutati. To su one situacije posle kojih se „ujedete za jezik”. Konkretno, situacije kada u ishitrenom odgovoru na direktno pitanje otkrijete nešto što vam je povereno kao tajna, ili kažete nešto pakosno o nekom kome je sagovornik naklonjen. Tračarenje izvan kruga izuzetno bliskih ljudi stvoriće o vama sliku zlobne i maliciozne osobe „bez kočnica”. To što ste nešto možda izrekli u ljutnji ili žaru prepirke nije olakšavajuća okolnost, već znak nedostaka samokontrole i pristojnosti.
• Kad nemate adekvatnog sagovornika. Nema svrhe govoriti osobama koje vas slušaju, ali vas ne čuju. To često nije znak nepoštovanja, već njihove neupućenosti ili nezainteresovanosti za temu koja je vama u tom trenutku bitna. Silovanje sagovornika temom koja mu je potpuno strana ili nebitna u najmanju ruku se može protumačiti kao smaranje, a često i kao nepotrebna demonstracija svojih, i u tom trenutku samo vama bitnih, znanja i informacija.

Progovorite:

• Kad želite da iskažete svoja osećanja. Ovo se uglavnom odnosi na komunikaciju sa bliskim ljudima, sa kojima nikad ne treba „flaširati” osećanja i probleme „gurati pod tepih”. Izraziti mišljenje izgovarajući ono što vi osećate, a ne komentarišući postupke drugih je veština koja se usvaja vremenom, i može vam pomoći i u razgovoru sa nepoznatim ljudima sa kojima komunicirate. Ako se po ko zna koji put vraćate kod kolege, ili službenika u nekoj firmi po predmet koji je trebalo da bude odavno završen, dalje ćete stići ako umesto „Još to niste završili!?” pokušate sa „Meni to što predmet nije završen već postaje ozbiljan problem”. Umesto „Vi ste drski!”, mudrija opcija je „Osećam se veoma nelagodno kada mi se tako obratite”. Fokusirajte se na svoj interes da nešto rešite, ne na tuđe propuste u radu ili ponašanju.
• Kada imate moć da nešto promenite. Razgovarajte sa ljudima kada su neraspoloženi, ili vam se požale na neki problem. Čak i ako nemate konkretan savet, malu podršku u tim situacijama niko neće odbiti. Progovorite kad neko zlostavlja životinje, decu, starije ljude ili slabije od sebe. Nasilnici su najčešće plašljivi, ponekad je samo jasan verbalni gest negodovanja dovoljan da se zaplaše, ali i da se privuče pažnja nezainteresovanih prolaznika.
• Kada vas neko pita za mišljenje. Ako imate stav, recite ga i ako je negativan, ukoliko procenite da je konstruktivna kritika dobrodošla. Tu je ključna dobra namera i sposobnost da svoj stav iznesete diplomatski i sa pravom merom. Ne štedite pohvale ako vam se nešto dopadne. Danas je govor mržnje i netrpeljivosti postao životni stil koji privlači instant pažnju, naročito kad je spakovan u naizgled umnu satiričnu formu. Nasuprot kritici, na pohvale se gleda sa podozrenjem, i u njima se često traži lični interes onoga ko ih izriče. Ne plašite se toga ako vam namere jesu čiste, a stav iskren. Ono u šta iskreno verujete, lako ćete odbraniti.

Svakodnevno smo svedoci izjava u medijima koje pre liče na estradni nastup i verbalni linč, nego na javnu reč. Akteri u industriji zabave i političkom životu forsiraju specifičan i agresivan način ophođenja koji se pod jakim uticajem medija preliva u dnevne, životne situacije. Na te uticaje je teško ostati imun, jer njihovim upornim ponavljanjejm u svom okruženju stičete utisak da je takav način komunikacije opšte prihvaćen, pa neminovno ulazite u dilemu treba li zgaziti svoje norme pristojnosti ili postati žrtva.

Pod takvim prtiscima često popustimo, jer se oslonac u normalnosti teško pronalazi. Kao i u mnogim aspektima života, oslonac je i ovde u nama samima, i onome od čega smo sazdani. Iako smo svesni svih potencijalnih prednosti agresivnog i nametljivog nastupa, postoji granica časti koju nikada ne smemo preći. To što je ponekad drugi olako preskoče, ne može biti ni opravdanje ni povod da ih sledimo, već da ih kad god je moguće izbegavamo.

Setite se kako je kroz slavnog Njegoša progovorio vladika Danilo:

„Spuštavah se ja na vaše uže, umalo se uže ne pretrže.

Otada smo viši prijatelji, u glavu mi pamet ućeraste.“