Zamak Huska

22 Sep 2014
Autor D.L.
928 pregleda

Zamak Huska (Hrad Houska), gotski zamak kojeg je u periodu 1253-1278. godine gradio češki vladar Otokar II, nalazi se 47 km od Praga. Leži u istočnom delu šume Kokorin, nedaleko od mesta Blatze, u severnoj Bohemiji, na krečnjačkim planinama, daleko od svih važnijih trgovačkih puteva i okružen močvarnim zemljištem.

Zamak Huska

Zaštićen je kao kulturni spomenik Češke republike i najočuvaniji je češki zamak iz vremena Renesanse, od kada je renoviran 1924. godine.

Legenda kaže da je izgrađen na vrhu bezdana, iznad ambisa koji vodi direktno do pakla. Za to je verovatno zaslužna činjenica da je prilikom gradnje zamka kamenim pločama prekrivena jama u krečnjačkoj podlozi terena, a koju gradioci zamka nisu proveravali koliko je velika i duboka, jer kada su prvog radnika konopcem spuštali u nju, nakon nekoliko desetina metara čuli su se krici i povici u pomoć. Kada su izvukli jadnika napolje, bio je izbezumljen od straha, totalno pobelele kose i buncao je nepovezano o demonima. Radnik je nedugo zatim umro u jednom manastiru koji se brinuo o duševno poremećenim bolesnicima.Verovatno je uznemirio koloniju slepih miševa kojima je jama bila dom, a u to vreme se verovalo da su slepi miševi glavni kućni ljubimci vampira i ostalih stvorenja iz pakla. Ta rupa se prvi put spominje u IX veku, ako je verovati spisima Češke Hronike koju je objavio Vaclav Hajek 1541. godine, kada su Sloveni gradili prvi zamak na ovom području. Po njemu, oni su pokušali da zatrpaju rupu kamenjem, ali je ambis progutao sve što je u njega bačeno. Neki napredak nije postignut, pa su graditelji odustali od daljeg zatrpavanja. To je bilo dovoljno da sujeverni Sloveni povežu duboku jamu sa vratima pakla.

Lokalna priča o demonima je proširena i činjenicom da su u izgradnji zamka najviše učestvovali osudjenici na smrt kojima je tako odlagana kazna. Dobar deo njih je stradao prilikom gradnje, što su meštani objašnjavali kao akt nesvetih sila ispod zamka. Verovatnije je da su zatvorenike ubijali sami čuvari, kada više nisu bili od koristi zbog izgladnelosti ili starosti, a ionako su to bili teški kriminalci koji su osudjeni zbog razbojništva ili ubistva. Niko nije plakao za njima, a Otokaru je odgovarao takav razvoj situacije, jer je po nekim zapisima zamak i počeo da gradi kako bi izbegao neželjene goste i posetioce.

Kapela zamka je, prema lokalnoj priči, sagrađena iznad starog bunara kada je presušio, a taj događaj su meštani odmah protumačili kao đavoljev znak da su stanovnici zamka nepoželjni na tom mestu. Počele su priče o pojavljivanju čudnih stvorenja koje lete okolo zamka, bezglavih konja koji jure u okolini dok im krv šiklja iz vrata ili koloni ljudi međusobno vezanih lancima koji idu ka dvorcu dok na njih kidiše ogroman crni pas. Istražitelji koji su proveravali priče meštana nisu nikada pronašli stari bunar, a za vreme njihovog boravka nije se pojavio ni jedno od pomenutih stvorenja. Pretpostavlja se da je pomenuti bunar u stvari jama u krečnjaku, a da je kapela sagrađena kao zaštita od prolaska demona.

Unutrašnjost kapele krase neke od najstarijih slika u Evropi, na kojima su oslikani pobijeni zmajevi i demoni. Kapela je posvećena Arhangelu Mihailu, i prikazan je na dvema slikama koje datiraju iz XIV veka. Ono što je čudno, jeste to da je na jednoj fresci prikazana figura pola žene-pola konja, koja drži luk u desnoj ruci, a levom odapinje strelu. Neobično je ne samo to da je na crkvenoj fresci prikazan kentaur, stvorenje paganske mitologije, već i to da je stvorenje levoruki ženski strelac. To je jedina takva poznata slika. U srednjem veku levorukost je bila povezivana sa Satanom i istraživači veruju da je slika povezana sa pričama o životinjama koji izlaze kroz vrata pakla.

Svoju zaslugu u stvaranju legende o vratima pakla dao je i švedski razbojnik, plaćenik i vojni zapovednik Oronto, tokom tridesetogodišnjeg rata u Evropi. On se smestio sa svojim vojnicima u napušteni zamak, odakle je terorisao okolinu, a priča se i da se bavio alhemijom i crnom magijom i izvodio čudne eksperimente na ljudima. Verovatno je Oronto bio sadista koji je uživao u mučenju ljudi i pronalaženjem načina da zadovolji svoju bolest, a ljudi su to nazvali ekspertimentima. Austrijski car Ferdinand II je Oronta nazivao đavoljim sledbenikom, verovatno zbog okrutnosti prema zarobljenicima i stanovništvu.

Spominjući eksperimente, treba dodati i da su tokom Drugog svetskog rata i Nemci boravili u ovom zamku, ali da ne postoje nikakvi zapisi šta su tamo radili. Ako se zna da zamak nema nikakav strateški značaj i da je daleko od svih puteva, tačan razlog boravku SS trupa u njemu ostaje nepoznanica. Priča se da je u njemu često boravio Hajnrih Himler, glavni zagovornik okultizma u nacističkoj Nemačkoj, pa se samim tim i boravak Nemaca dovodi u spoj sa demonizmom i čudnim eksperimentima. Nemci su prilikom povlačenja ispred Crvene Armije minirali ceo zamak i dobar deo šume oko njega, a jedan deo zgrade su i zapalili i urušili. Pretpostavlja se da je i ostatak neotkrivenih mina razlog zašto do sada nije bilo ekspedicija i istraživanja u vezi famoznog ambisa ispod kapele.

Tokom vremena počela su razna neobjašnjiva dešavanja koja su hranila legendu o vratima pakla. Prvo se na trećem spratu zamka pojavila kontura mlade žene obučene u belo kako viri kroz prozor. Niko ne zna ko bi mogla biti ta žena ali je meštani smatraju ''najnormalnijim'' od svih duhova. Prilikom boravka u lovačkoj kući, gost Zdena Vrzalov sa svojom ženom je čuo teško lupanje po podu. Kada se okrenuo video je na stepeništu dve crne prilike kako lebde i šapuću o ubistvu neke mlade devojke. Pretpostavlja se da je to povezano sa figurom mlade žene na trećem spratu zamka. Podrum zamka je dobio naziv Satanima kancelarija, jer se u njemu nalazi presto ukrašen rogovima i trozupcem, a viđana je prilika sveštenika u crnoj odori kako se materijalizuje ispred prestola i nestaje na stepenicama.

TV Ghoust Hunters International Team je 2009. godine došao u zamak Huska i sproveo svoje istraživanje paranormalmnog. Nakon 3 dana boravka u zamku izjavili su da je zamak definitivno uklet, i da je po tom pitanju na prvom mestu na tlu kontinentalne Evrope.

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Ostavite Vaš komentar

Ako niste već objavljivali komentare na našem magazinu, komentar će biti objavljen posle moderacije. Vaša email adresa neće biti objavljena. Sva polja su obavezna.

0 komentara

Podelite sa prijateljima

Translate article

Pročitajte slične članke

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

Medias na Fejsbuku

Medias na Twitteru