Svoju reputaciju da „sve zna i ništa ne zaboravlja” Google bi posle odluke suda u Luksemburgu mogao da zameni dijagnozom selektivnog Alchajmerovog sindroma i da protiv svoje volje počne da „zaboravlja” informacije koje je godinama predano čuvao. Apeli medija da se u ovom sudskom procesu pod maskom zaštite ljudskih prava krije cenzura i kontrola informacija za sada ostaju bez rezultata.

Evropa od 2012. godine razmatra mogućnost usvajanja šireg korpusa „prava da budete zaboravljeni” zasnovanog na Direktivi o zaštiti podataka Evropske komisije iz 1995. godine. Slučaj Gonzalez će, zajedno sa još 180 sudskih sporova pokrenutih u Španiji po ovom osnovu, verovatno predstavljati prekretnicu u donošenju novih zakonskih normi koje se tiču poštovanja ljudskih prava u Evropskoj uniji.

Mario Costeja Gonzalez je u sporu protiv kompanije Google zahtevao da se iz online pretrage uklone podaci stari 16 godina koji se odnose na aukciju za prodaju njegove kuće oduzete nakon aktiviranja bankarske hipoteke. U svojoj tužbi Gonzalez tvrdi da ti podaci više ne bi smeli da budu povezani sa njegovim imenom, jer je licitacija objavljena u novinama La Vanguardia „problem koji je odavno rešio”. Iako je Google izneo argumente da sporne informacije na mreži ne obezbeđuje ta kompanija, nego njima pristupa preko izvora gde je aukcija objavljena, ovaj tehnički podatak nije uzet kao relevantan.

Odluka Suda je jasna. Državljani zemalja EU imaju pravo da upute zahtev Googlu da izbriše i učini nevidljivim preko svog pretraživača linkove koji vode ka informacijama povezanim sa njima „ukoliko se čini da su podaci nekompletni, nerelevantni ili su prekomerni u odnosu na svrhu za koju su obrađeni u svetlu vremena koje je proteklo”.

Google je obavezan da postupi u skladu sa zahtevom lica ukoliko „ne postoje posebni razlozi, poput nosioca uloge u javnom životu, koji pravdaju osnovno interesovanje javnosti u pristupu informacijama tokom pretrage”.

Iako su pravni zastupnici Googla izjavili da su razočarani odlukom Suda i da im je potrebno vreme da analiziraju i implementiraju presudu, već nakon nekoliko dana korisnicima iz Evrope je omogućeno da pristupe stranici na kojoj se nalazi formular preko kojeg je moguće uputiti zahtev da se linkovi sa zastarelim i irelevantnim podacima vezanim za podnosioca izbrišu. Razmatranje ovih zahteva zahteva uvođenje novih standarda i Google je trenutno u procesu formiranja nezavisne komisije, koja u poslovnu politiku ove kompanije treba da implementira „pravo da budete zaboravljeni“.

Eric Schmidt, izvršni direktor Googla je na iznenađenje mnogih podržao odluku Suda:

„Jednostavno, treba da shvatimo da se desio sudar između prava na zaborav i prava na znanje. Iz perspektive Googla - to je ravnoteža. Pošto je razmotrio sudsku odluku koja je obavezujuća, Google veruje da je ravnoteža koju je u prošlosti uspostavio bila pogrešna.”

I pored pomirljivog stava čelnika kompanije Google, mnogi građani zemalja u kojima će odluka Suda stupiti na snagu (države EU, Island, Lihtenštajn, Norveška i Švajcarska) smatraju ovu promenu nedopustivom. Oni potenciraju njen negativan uticaj na politički život, kao i na bezbednost građana. Uklanjanje informacija koje se mogu smatrati zastarelim i irelevantnim, po njihovom mišljenju, može dovesti do brisanja podataka o slučajevima pedofilije, kriminalnih aktivnosti i svih vrsta devijantnog socijalnog ponašanja pojedinaca u prošlosti.

Takođe, ističu da je ova praksa veoma pogodna za diktatorske režime kojima limitiranje online informisanja olakšava sprovođenje cenzure. Izražavaju i bojazan da će oni koji raspolažu velikim finansijskim sredstvima koristiti „pravo da budu zaboravljeni” u „prekrajanju” svoje prošlosti.

Mediji, koje odluka Suda pogađa sa aspekta mogućeg proširenja primene ovih načela i na sadržaje njihovih stranica, iz revolta uveliko sastavljaju listu onih koji će posegnuti za „lekom” protiv grehova iz prošlosti. Na listi su se našli: bivši političari o čijem se ponašanju tokom mandata loše pisalo, lekari sa negativnim ocenama na forumima pacijenata, estradne zvezde sa kriminogenom prošlošću, kompanije sa sumnjivim početnim kapitalom, javne ličnosti uhvaćene u preljubi, suspendovani profesori, i slični hipotetički primeri koji za cilj imaju da dokažu loše aspekte ove odluke.

Aktivisti koji podržavaju odluku da se zastareli i irelevantni podaci brišu iz online pretrage to argumentuju stavom da je postojeći način uvida u nečiju biografiju površan i neadekvatan. Po njima, pretraga „od 3 sekunde” je često uzrok pogrešnog tumačenja informacija i izvor prakse da se slika o nekom formira na osnovu netačnih i zastarelih podataka nađenih na nepouzdanim izvorima sa interneta. U odbrani svog stava navode brojne primere kad se društvo ogrešilo o pojedince u procesima zapošljavanja, sudskog procesuiranja, nagrađivanja, obrazovanja i sl. jer su oni koji odlučuju zasnivali svoje mišljenje na informacijama koje nikada nisu, ili više nisu imale veze sa tom osobom.

Pored etičkog aspekta, u ovom kontekstu ističu i značaj poštovanja pravosudnog sistema država, vodeći se stavom da čak ni osoba koja je počinila teške zločine, a za njih odslužila kaznu propisanu zakonom, u demokratskom društvu ne sme biti stavljena na večiti stub srama i postati predmet trajne javne osude.

Kako se ova sudska odluka odnosi samo na praksu Google pretraživača u Evropi, dobijamo još jedan paradoks. Podaci o istoj osobi koji će biti dostupni korisnicima u Evropi i oni koji će biti dostupni korisnicima u ostatku sveta će, ukoliko se ova praksa ne internacionalizuje, za nekoliko godina biti potpuno različiti.