Najmoćnije žene u istoriji (VI) - Marija Tereza Austrijska

Autor RiznicaIstorijaFeljtoniNajmoćnije žene u istoriji

Ime  Marija Tereza je bilo veoma popularno u srednjevekovnoj Evropi, nosile su ga mnoge princeze, vojvotkinje i kraljice, ali je samo jedna žena na koju se odmah pomisli kada se to ime spomene. To je Marija Tereza od Austrije, nadvojvotkinja Austrije, kraljica Mađarske i Češke, supruga  Franca I, cara Svetog Rimskog carstva Nemačke (vladao 1745-65), i majka cara Svetog Rimskog carstva Nemačke, Josifa II (vladao 1765-90).
Marija Tereza je bila najstarija kćerka Karla VI, cara Svetog rimskog carstva, i Jelisavete Brunsvik-Volfenbutel. Smrću njenog brata Karla, jedinog muškog potomka Karla VI, monarhija Habsburgovaca je zapala u tešku krizu, jer stari car nije želeo da se Carstvo podeli i raspadne a Habsburška monarhija izgubi vladavinu koja je trajala generacijama unazad. Karl VI je doneo čuveni akt koji je izazvao negodovanje cele Evrope, Pragmatično odobrenje (Pragmatic sanction), kraljev akt kojim je pravo na nasleđe Habsburgovaca dato i ženskim potomcima, i tražio od svih država da taj akt i podrže. Kako je skoro svaka veća evropska nacija tada priželjkivala neki deo Karlove države, mora se shvatiti da je priznanje takvog čina u stvari samo čin pogodnosti, jer bi venčanjem svog prestolonaslednika sa Marijom Terezom dobile mirnim putem ono što bi inače morale da prisvajaju ratom. Marija Tereza je tako postala pion na političkoj šahovskoj tabli Evrope XVIII veka. Postala je supruga Franca Stefana od Lorane 1736. godine, a zbog primedbi Francuske na ujedinjenje Lorane sa Habsburškim  zemljama, Franc Stefan je morao da zameni svoje nasleđe na Vojvodstvo Lorane, za pravo sukcesije nad Velikim Vojvodstvom Toskane. Ovaj brak je bio brak iz ljubavi, i od 16 dece koje se u njemu rodilo, 10 je doživelo odraslo doba.


Kada je Karlo VI umro, 20. oktobra 1740. godine, Evropske sile su krenule u prisvajanje teritorija velikog carstva koje se raspadalo. Njeni napori da spreči rat izjalovili su se krajem iste godine. Taj period, poznat pod imenom Rat za Austrijsko nasleđe, izbrusio je Mariju Terezu u političarku koju su mnogi poštovali koliko su je se i plašili nekoliko godina kasnije. Karlo je ostavio svoju državu na najnižoj tački njenog prestiža, sa praznom državnom kasom i nemirima na ulicama prestonice. Hrabrost kojom jer Marija Tereza preuzela svoju baštinu (i napravila svog supruga suvladarom) zapanjio je sve evropske vladare. Odbila je da pregovara sa Fridrihom II od Prusije (kasnije Fridrih Veliki) koji je napao Šleziju, naprosperitetniju pokrajinu njenog carstva, i time je zaprepastila stare odbornike njenog pokojnog oca. Njen odlučan nastup ispred jogunaste mađarske vlastele doveo je do toga da se odobri veliki porez za potrebe vojske i dao joj reputaciju dobrog političara medu evropskim vladarima. Kada je za cara Svetog rimskog carstva izabran Karl Albert od Bavarske (jedan od kneževa koji su se pridružili Fridrihu II u napadu na habsburške teritorije) poniženje koje je dato Mariji Terezi  ona nikada nije zaboravila. Ta titula je bila više od 300 godina u rukama njene porodice. Ipak, kada je Karl Albert umro 1745. godine, ona je svom suprugu Francu Stefanu obezbedila carsku krunu koju zakon nije dozvoljavao ženama. 


Shvativši potrebu za znatnom stajaćom vojskom, naučivši lekciju iz prethodnih događaja u vezi sa sukobom oko nasleđa, i svesna koliko je zahtevno održavanje jedne takve vojske, Marija Tereza je prihvatila planove grofa Fridriha Vilhelm-Haugvica (prvog od uspešnih i izuzetnih inteligentnih ljudi koje je stavila u svoj savet). Uprkos protivljenju opozicije u vidu mnogih plemića, ona je uspela da drastično smanji beneficije gazdinstvima različitih gospodstava (osim u Mađarskoj) koji su bili na teretu državnog budžeta od pamtiveka. U daljem procesu ukidanja poreskih olakšica velikim zemljoposednicima, koji su dominirali u skupštini, ona je pokrenula ideju ''bogougodne ravnopravnosti'', ali ipak nije dovodila u pitanje pravednost postupaka vlastele u primoravanju seljaka na prisilan rad. Tek mnogo godina kasnije nakon pobune gladnih seljaka u Češkoj i nakon prijavljenih okrutnosti mađarskih vlasti u postupku prema seljacima, ona je ograničila korišćenje prisilnog rada. ''Seljaštvo mora biti u stanju da se održi, isto kao što mora da plaća poreze'', napisala je Marija Tereza. 

Praktična razmatranja, a ne doktrinarni humanitarizam, su krasila sve njene reforme. Uvećala je centralnu administraciju, od koje je 1749. godine odvojeno pravosuđe, i reorganizovala je državnu kasu za šta je bilo potrebno dosta sposobnih službenika, a njihova sposobnost je po njenom mišljenju bilo jedina svrha visokog obrazovanja. Reorganizovala je školstvo i udarila kamen temeljac kasnije čuvenom Bečkom univerzitetu. Još jedna njena karakteristika koja je zaprepašćivala njene kolege vladare iz ostalih država je ta, da je iako vrlo pobožna, uporno nastojala da potčini crkvu autoritetu države. 
Ni mir 1745. godine kojim je Austrija dala Šleziju Pruskoj, niti mir 1748. godine kojim je Marija Tereza završila sukobe sa ostatkom svojih neprijatelja , nisu prekinuli njene napore da modernizuje vosjku. Blistave ideje njenog novog kancelara rata, Vencela Antona fon Kaunica, potpalile su njenu odlučnost da povrati Šleziju, i da u stvari totalno uništi Prusku državu. U čuvenom ''ukidanju saveza'' 1756. godine ona je odbacila Englesku, starog saveznika Habsburgovaca, i sklopila savez sa Francuskom, njihovim drevnim neprijateljem. Osim toga, ona je sklopila savez i sa Rusijom, novom silom na evropskom tlu koja je tek bila zakoračila na vojno-političku scenu toga vremena. Rat koji je usledio, poznat kao Sedmogodišnji rat, u početku je mnogo obecavao Marijinim težnjama, sve do 1762. godine kada je umrla ruska carica Jelisaveta, a njen naslednik Petar III potpisao primirje sa Pruskom i Engleskom. Fridrih II Pruski je završio  rat na dva fronta i svu vojsku je okrenuo ka zapadu, i uskoro se nad savezom Austrije i Francuske nadvila opasnost od katastrofalnog poraza. Marija Tereza je mudro zaključila mir bez daljih pretenzija na Šlesku teritoriju i time izbegla menjanje državne granice. Tek je 1779. godine, još uvek frustrirana porazom u ratu protiv Prusije, uspela da dobije satisfakciju rizikovavši sa svojim prvorođenim sinom Jozefom II. Na samrti svog supruga uspela je da njen sin koji je imao previsoko mišljenje o sebi bude proglašen za suvladara u Habsburškim dominionima, a samim tim bude i krunisan nakon smrti Francica Stefana kao car Svetog rimskog carstva.


Za vreme vladavine njenog sina Marija Tereza bila ta koja je vukla konce u ogromnoj monarhiji. U to vreme je uvela politiku javnog duga u Austriji, sprovela naseljavanje praznih prostranstava u Mađarskoj i napravila nacrt novog krivičnog zakona, sve to samo zahvaljujuci zdravom razumu priznajući i sama da nema obrazovanje za tako nešto ali da ima dovoljno pameti da zna šta valja a šta ne u njenoj državi. Ona je bila ta koja uvela vladu cenzure, ali je u isto vreme pokrenula planove za obavezno osnovno obrazovanje za svu decu u državi, bez razlike na klasni položaj. Za vreme svih tih aktivnosti, istim tempom se bavila i spoljnoim politikom, zgražavajući se naklonošcu koju je njen sin Jozef II imao prema njenom smrtnom neprijatelju Fridrihu Velikom od Pruske. Kada je Jozef 1772. godine sa Fridrihom obavio prvu podelu Poljske, ona je javno ustala protiv politike svoga sina nazvavši je nemoralnom, a zatim se strahujuci od mogućih posledica obratila za pomoć madam de Pompadur, ljubavnici francuskog cara Luja XV, da obezbedi savez sa Francuskom. Shvativši ironiju da su upravo njene pragmatične reforme omogucile njenom sinu Jozefu da zavede despotizam u Austriji, povukla se iz javnog života u zamak u predgradu Šenburna, gde je i umrla 1780. godine.
Marija Tereza je bila ključna figura u politici moćnih zemalja 18. veka u Evropi. Habsburškoj monarhiji, dinastičkom savezu različitih zemalja, ona je dala meru jedinstva. Princeza privlačne spoljašnosti, bila je jedna od najsposobnijih vladara u svojoj dinastiji, i po nekim istoričarima, ''najviše čovek'' od svih Habsburgovaca. 

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Pretraga
Preporučujemo
Arhiva članaka
Misao dana

Kap vode koja padne na usijano gvožde, ispariće. Ista kap, ako padne na lotosov cvet, blistaće kao perla, a ako padne na školjku, postaće biser. Tako i čovek postaje ono s čim se udružuje.

Indijska mudrost

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

ΜΕΔΙΑΣ na Fejsbuku
ΜΕΔΙΑΣ na Twitteru

Creative Commons License ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License. |