Mitovi o vukodlacima

14 Apr 2015
Autor D.L.
2621 pregleda

Legenda o vukodlacima je jedna o najstarijih i najrasprostranjenijih na svetu. Priče o ljudima koji preuzimaju oblik vuka mogu se naći toliko daleko u prošlost koliko postoji pisana reč i ima ih od Kine do Brazila.

Ljudi su od vremena kada su počeli da žive u plemenima imali neku životinju kao svog zaštitnika, najčešće vuka ili medveda. Prostom logikom tog prvog plemenskog društva nekako je uvek vuk uziman kao totem zbog načina života, u čoporu, sa jasnom hijerarhijom. Uzimanje vučjeg krzna i oblačenje u njega su verovatno prvi koraci ka stvaranju legende o transformaciji čoveka u vuka.

Mitovi o vukodlacima

Vukodlak je u folkloru i mitologiji osoba koja se pretvara u vuka, bilo namerno koristeći magiju ili zbog prokletstva bačenog na njega. Te priče su rasprostranjene širom Evrope, uključujući Francusku (Loup-garou), Grčku (lycanthropos), Španiju (hombre lobo), Škotsku (wulver), Englesku i Nemačku (werewolf), Irsku (faoladh ili conrioth), Italiju (lupo mannaro), Rusiju (vurdalak ili oboroten), Rumuniju i Bugarsku (varkolak) i mnoge druge.

Srednjevekovni hroničar Žerv Tilburški (Gervase of Tilbury) je prvi povezao ovu transformaciju sa pojavom punog meseca, ali taj koncept se u prošlosti retko povezivao sa vukodlacima sve do pojave savremenih pisaca fantastike koji su masovno počeli da okrivljuju našeg nebeskog saputnika. Oni su takođe uveli i pravilo srebrnog metka kojim se, navodno, jedino može ubiti vukodlak. Narodne legende još govore da se vukodlak može ubiti potpunim uništenjem srca ili mozga. Još jedno pravilo koje su uveli pisci, a malo je verovatno, je to da ujedom vukodlaka žrtva postaje vukodlak. Teško je verovati da bi se takva krvoločna životinja, ili biće, zadovoljila samo jednim ugrizom svog obroka, a zatim se okrenula na drugu stranu i otišla.

Prva zabeležena priča o vukodlacima potiče iz stare Grčke. Herodot je u svojoj Istoriji pisao o Neurima, plemenu na severoistoku Skitije, koji se jednom mesečno pretvaraju u vukove na nekoliko dana. U grčkoj mitologiji, takođe, Zevs je kaznio kralja Likana (Lycaon) pretvorivši ga u vuka, jer je jeo ljudsko meso. U Letoniji, postoje priče o Vilkacisu, osobi koja se pretvara u stvorenje nalik vuku jednom u mesec dana, ali je kod njih to stanje povlašćeno. Za njih je vuk bio životinja kroz koju su bogovi pazili na njihovo pleme, a mladi ratnici su se oblačili u vučju kožu prilikom prelaska iz dečačštva u odraslo doba.

Rimski hroničar Plinije Stariji citira Euantesa i kaže da je neki čovek iz porodice Anitus bio određen žrebom da pliva preko jezera u Arkadiji, nakon čega se pretvorio u vuka. Devet godina je nosio to prokletstvo i kako za to vreme nije ubio niti jedno ljudsko biće, vratio se u ljudsku formu. Slična priča postoji i kod Jermena, gde se žene po kazni pretvaraju u vučice zbog svojih grehova u životu. One su obavezne da sedam godina provedu u životinjskom obliku i u toku noći jedu svoju decu, jedno po jedno, zatim od svojih rodjaka po stepenu srodstva, da bi na kraju stradala i deca stranaca.

U nordijskoj mitologiji postoji legenda o Ulfhedarima, starim ratnicima dalekog severa, sličnim Bersekerima (ludima, divljim, podivljalima), s tom razlikom što su oni svoju snagu, neranjivost i okrutnost izvlačili iz svoje vučje prirode, a ne putem napitaka od trava koje su Bersekeri pili neposredno pre bitke. Odlika ovih ratnika je bila njihova odeća, tj. vučje krzno, koje su prebacivali preko glave i ramena. Istorijski gledano, ovi ratnici se spominju u dve sage Haraldskvaeoi i Volsunga, i mogu biti izvor mitova o vukodlacima. Deo ove sage, samo malo izmenjen, je obrađen u filmu „Trinaesti ratnik” sa Antoniom Banderasom u glavnoj ulozi.

U Francuskoj je mit o vukodlacima dostigao svoj vrhunac tokom XVI veka. U to vreme se povećao broj vukova širom Evrope, ali nigde kao ovde mašta nije dobila krila u vezi sa napadima životinja na ljude. Tako je 1573. godine u Doleu bila velika hajka na osobu koja je napadala ljude i stoku u okolini. Iako su dokazi govorili da je u pitanju vuk, meštani su uporno tražili krivca među ljudima, a ne u obližnjoj šumi. Sa druge strane, u slučaju porodice Gandiljon, krojači Šalon i Rulet u mestu Anžer 1598. godine su, na osnovu mnogih dokaza, optuženi za ubistvo i kanibalizam, ali nisu mogli da im dokažu optužnicu da su vukodlaci. Ipak, dok je likantropska groznica bila na vrhuncu, 1603. godine u Bordou u slučaju protiv Žana Greinera je odlučeno da je to samo luda zabluda. Likantropija je postepeno prestala da se posmatra kao vrsta jeresi i vraća se u svoje staro prehrišćansko verovanje o „čoveku-vuku-demonu”.

U Engleskoj, Pruskoj, i ostalim pribaltičkim zemljama je crkva pečatirala vukodlake kao rezultat veštičarenja i đavoljeg produkta, sa ciljem da se sruši i opovrgne božanski zakon. Zbog toga su i suđenja bila malo drugačija nego u Francuskoj. Osumnjičeni su u velikoj većini slučajeva bili osuđivani na smrt.

Postoje mnoge teorije koje pokušavaju da objasne mit o vukodlacima, a jedna novija od njih je da krivac vrsta gljive Ergot, koja raste u žitaricama skladištenim na vlažnim mestima, obično nakon veoma hladnih zima. Ova gljiva izaziva halucinacije, histeriju i paranoju, grčeve, i ponekad smrt (iz nje se može laboratorijski izvući LSD). Međutim, ova teorija je kontraverzna i nezadovoljavajuća, jer je nemoguće da ona bude krivac za histeriju širom sveta, tako dug vremenski period, i među siromašnima i među bogatima, pojedinačno ili masovno.

Neki moderni istraživači navode besnilo, hipertricois (prekomerni rast dlaka na telu), neke vrste porfirija (porphyria - poremećaj raznih enzima koji izazivaju halucinacije, osetljivost na svetlo, krvarenje i povlačenje desni, pa zubi deluju veći i krvavi) i retki menatlni poremećaj, klinički nazvan likantropija, kada oboleli veruje da se transformiše u neku životinju, iako ne uvek u vuka ili vukodlaka.

Ipak, uprkos krvoločnosti koja prati ovu pojavu i nemilosrdnosti prema okrivljenima, u mnogim zemljama Evrope je bilo uvreženo verovanje da su vukoldaci uglavnom nevini i bogobojažljivi ljudi, žrtve veštičarenja, kletvi i crne magije. Primer za to su mnoge bajke i priče koje su nastale u to vreme o princezama, prinčevima, vitezovima prokletim da menjaju oblik iz ljudskog u životinjski: Bisklever (Bisclaveret iz XII veka), Viljem i vukodlak (William and the Werewolf iz 1350.), poznata bajka Lepotica i zver (Beauty and The Beast iz 1756.) i na kraju možda najsimpatičniji i sigurno najseksipilniji, Hju Džekmen (Hugh Jackman,Wulverine iz X-Man serijala).

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Ostavite Vaš komentar

Ako niste već objavljivali komentare na našem magazinu, komentar će biti objavljen posle moderacije. Vaša email adresa neće biti objavljena. Sva polja su obavezna.

0 komentara

Podelite sa prijateljima

Translate article

Pročitajte slične članke

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

Medias na Fejsbuku

Medias na Twitteru