Malo vina, malo dima, i puno muzike

Autor MuzikaKulturaEstrada

Kafana, jedna reč a hiljadu slika, doživljaja, godina iskustva, priča za unuke, spavanja pod stolom i sistematskog upropašćavanja svake perspektive. Mesto koje leči tugu, a rasplamsava radost, mesto gde se okupljala inteligencija, gde su stvarane neke od najlepših pesama.

O kafani kao neodvojivom delu balkanske kulture već smo pisali ranije, kao mestu gde su se rodili neki od naših najpopularnijih rock bendova. Bilo bi nepravedno prema toj kulturnoj instituciji da se ne spomene i druga uloga, veoma važna, koju je kafana imala od osnivanja. Sem što je bila stecište boema, inteligencije, alkoholičara, poslovnih ljudi i slučajnih namernika, kafana je bila jedino i najvažnije merilo uspeha pevača, pevačica, orkestara... U noj su carevali majstori narodne muzike, sevdalinki, romskih i starogradskih pesama, a ko nije mogao da rasplače, razveseli ili ućutka kafanske goste, taj nije imao šta da traži na muzičkoj sceni. Kafana je bilo mesto gde su produkcijske kuće i velike radio stanice ugovarale snimanje ploča, i jedini način da snimite ploču u to vreme, bio je da zadovoljite kafanu.

Staniša Stošić je poznat po interpretacijama pesama vranjanskog melosa. Staniša je prvi put javno zapevao 1963. godine u Radio Beogradu, čiji je ostao dugogodišnji saradnik. Karijeru je gradio širom republika bivše Jugoslavije i svetu. Godine 1966. Staniša je pobedio na festivalu „Zlatiborski narcis“ sa pesmom „Stojanke, bela Vranjanke“. Njegova najpoznatija pesma je legendarna „Lela Vranjanka“ koju je snimio 1972. godine. Melodija ove pesme je izvorno grčka (Misirlou - Misirka, Egipćanka) i korišćena je u filmu Petparačke priče, Kventina Tarantina.

Silvana Armenulić, devojačko Barjaktarević, bila je interpretatorka novokomponovanih narodnih pesama i sevdalinki. Svoje arhivske snimke sevdalinki snimila je za arhiv Radio Beograda šezdesetih godina XX veka. Svojom pojavom, načinom odevanja i pesmama napravila je veliku promenu u narodnoj muzici. Pesma „Šta će mi život“ Tome Zdravkovića, koju je otpevala u TV seriji „Ljubav na seoski način“, postala je megahit, a istoimena ploča, koju je izdao zagrebački „Jugoton“, prodata je u to vreme u neverovatnih 300.000 primeraka.

Toma Zdravković je bio srpski pevač narodne muzike, kompozitor i pesnik, a mnogi ga nazivaju i prvim boemom narodne muzike. U većini njegovih pesama violina daje melanholičnu atmosferu. Uglavnom je tekstove za pesme sam pisao i skoro uvek su bile autobiografske. Reč je o kafanskim, ljubavnim pesmama, kojima dodatni duh daje njegov umirujući glas, u kojima se uglavnom govori o neuzvraćenim ljubavima i patnjama. Neke od najpoznatijih su „Da l' je moguće“, „Branka“, „Dotak'o sam dno života“, „Kafana je moja sudbina“, „Prokleta nedelja“ itd. Tomin veliki prijatelj Kemal Monteno je napisao pesmu o njemu, koju je Toma snimio, „Pesme moje“.

Usnija Redžepova je makedonska pevačica romskog i turskog porekla. Glumila je Koštanu u Narodnom pozorištu u Beogradu dugih 25 godina. Pevala je uglavnom  po kafanama, dok nije prvi put javno zapevala u filmu ''Derviš i smrt'' iz 1974. godine. Repertoar joj se najčešće sastoji od starih makedonskih i vranjanskih narodnih pesama, a najpoznatije su joj ''Kazuj krčmo Džerimo'', ''Zbog tebe mori Leno'''. Dobitnica je nacionalne penzije Republike Srbije od 29. decembra 2011. godine.

Vasilija Radojčić je bila pevačica srpskih izvornih i narodnih pesama. Pevačku karijeru je počela šezdesetih godina 20. veka. Mnoge njene pesme postale su hitovi koje slušaju različite generacije. Kvalitetne interpretacije i glas obojen emocijama privukli su veliki broj poštovalaca. Njene najpoznatije pesme su ''Dimitrijo, sine Mitre'', ''Mito bekrijo'', ''Ajde Jano, kolo da igramo'' i mnoge druge. Dobitnica je majstorskog pisma za životno delo, u Nišu 2005. godine, a za nju kolege pevači kažu da je uvek bila u senci na domaćoj sceni, dok je u inostranstvu dizala publiku na noge.

Lepa Lukić je srpska pevačica izvornih narodnih i novokomponovanih pesama, koja je počela da peva sa samo 10 godina, a uspeh doživljava 1965. godine pesmom ''Od izvora dva putića''. Njeno pevanje karakteriše lakoća, nepogrešiva intonacija i veliki broj muzičkih ornamenata. Pesme koje peva govore o selu, starim srpskim običajima, stadima ovaca, čobanima i čobanicama, duhu prošlih vremena. Mnoge njene pesme su postali evergrin, igrala je u nekoliko filmova a najbolja uloga joj je u filmu ''I Bog stvori kafansku pevačicu'' Jovana Živanovića iz 1972. godine.

Olivera Katarina je srpska glumica i pevačica. Kao glumica je debitovala u ''Koštani'', a najpoznatija uloga joj je u filmu ''Skupljači perja'' iz 1967. godine. Kao interpretatorka izvornih narodnih pesama i ciganskih romansi održala je više od stotinu koncerata širom sveta, snimila je singl i LP ploče sa srpskom, ciganskom, grčkom, indonežanskom i crnačkom muzikom. Pevala je kompozicije Enia Morikonea, Šarla Demona, Doma Suzukija, Mikisa teodorakisa, Kornelija Kovača... U čuvenoj francuskoj „Olimpiji“ održala je 72 uzastopna koncerta kojima su prisustvovale sve vodeće francuske zvezde filma i muzike toga vremena. Olivera Katarina je ostala zapamćena i kao „jedina žena pred kojom je klečao Salvador Dali'' nakon njenog koncerta u Parizu, budući da je bio oduševljen njenom lepotom i glasom. Nezaboravni su njeni snimci izvornih narodnih pesama: „Alaj mi je večeras po volji“, „Đelem, đelem“, „Niška banja“, „Evo banke, cigane moj“... Pevala je šansone i pop muziku (''Šošana''), a od publike se oprostila 2013. godine na kocertu belgijske grupe Vaya Con Dios u Sava Centru, pevajući sa njima pesmu ''Đelem, đelem'', kada im se pridružio ceo Sava Centar.

Haris Džinović je bosanskohercegovački pevač narodne muzike, kompozitor i tekstopisac. Kao pevač se pojavljuje sa grupom Sar e Roma 1981. godine, pevajući romske pesme, da bi solo karijeru započeo 1989. godine kao pevač narodne muzike. Iako se relativno dosta kasnije pojavio na muzičkoj sceni nije se prepustio modernom talasu u narodnoj muzici već se trudio da neguje tradiciju kafanskih pesama za srce i dušu, zbog čega ga slušaju i vole mnoge generacije. Vlasnik je brojnih hitova: "I tebe sam sit kafano", "Dajte vina, hoću lom", "Rano je za tugu", "Ostariću,neću znati", "Sjećaš li se one noći", "Noćas mi je srce ranjeno", "Kako mi nedostaješ" i mnogih drugih .

Predrag Živković Tozovac je pevač i kompozitor narodne muzike koji je zanat ispekao od svog oca, harmonikaša i vlasnika kafane u Mataruškoj banji. Već sa deset godina je svirao harmoniku i svirajući po svadbama zarađivao za život. Prve singlove je snimio 1965. godine, a 1967. postaje poznat nakon šetiri dueta sa Silvanom Armenulić , ''Devojčice garava''. Njegova popularnost počinje pesmom ''Mirjana'', kojom pobeđuje na Pesmi leta 1971. godine, a zatim sledeće opet pobeđuje pesmom ''Oči jedne žene''. Godine 1972. peva pesmu ''Jeremija'', koju je tadašnja komustička vlast svrstala u četničke i zbog toga se dve godine krije kod prijatelja u Nemačkoj.Po povratku u Srbiju oduzimaju mu pasoš, ali Tozovac ostaje miljenik publike i nastavlja sa pevanjem. Veliki hitovi su mu još i ''Siroma' sam, al volim da živim'', ''Ide Mile Lajovačkom prugom'', ''Ti si me čekala'', ''Prazna čaša na mom stolu'', ''Vlajna'' i mnoge druge.

Početkom 90. godina prošlog veka, osećaju se uticaji sa zapada i istoka na muziku, i pojavljuju se pop-folk, etno-pop, i krajni proizvod turbo-folk. Komercijalizacija proizvoda je stavila svoju ruku i na muzičke talente a ploču je mogao da snimi svako ko je imao dovoljno para. Polako nestaju muzičke legende, a kafanom se umesto zvukova harmonike, trube i violine prolama elektronska psihodelija turbo folka. Antonije Pušić, poznat pod svojim scenskim imenom Rambo Amadeus, dao je jednu od možda najboljih definicija turbo folka: „Turbo folk nije muzika, turbo folk je kakofonija svih ukusa i mirisa vezanih u jednu zvučnu promaju koja ima zadatak da zadovolji najšire ukuse, najniže strasti.“

Da li je kultnu balkansku kafanu pregazilo vreme ili uništila pohlepa novokomponovanih autora za stranom valutom koja se bere u diskotekama Gelzenkirhena verovatno nikad nećemo saznati. Ono što se ne može osporiti ni u trenucima najvećeg kulturološkog snobizma je važna uloga kafane u kulturi jednog vremena na brdovitom Balkanu.

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Pretraga
Preporučujemo
Arhiva članaka
Misao dana

Ima nepodmitljivih ljudi, to su oni od kojih ništa ne zavisi.

Duško Radović

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

ΜΕΔΙΑΣ na Fejsbuku
ΜΕΔΙΑΣ na Twitteru

Creative Commons License ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License. |