Isidora Sekulić, ispalo je da ne smem da imam drugačije mišljenje

16 Feb 2017
Autor Tea
3927 pregleda

Malo je značajnih pisaca koji povučenoj dami veličanstvenog stila, nisu poslali rukopis da ga prva pročita i o njemu kaže svoje mišljenje. Osim što je srpsku književnost učinila lepšom i misaono bogatijom, Isidora Sekulić je imala i neverovatnu sposobnost da prepozna vrednost i otkrije talenat, pa se njenom sudu i te kako verovalo.

Isidora Sekulić, ispalo je da ne smem da imam drugačije mišljenje

Dramska priča naše velike književnice počela je 16. februara 1887. u bačkom selu Mošorinu kod Žablja, kada je na rođenju dobila za naše podneblje nesvakidašnje ime, Isidora. Nosila ga je celog života kao teško breme, a potiskujući svoju ženstvenost uspela da se toliko snažno izrazi u književnom stvaralaštvu i prevođenju, da je igrom sudbine istog ovog datuma 1939. postala dopisni član Srpske kraljevske akademije (SKA).

Prisećajući se svog detinjstva imala je osećaj da je još tada u svojoj sredini na neki način štrčala. Devojčica, koju uvek viđaju sa knjigom u ruci, izazivala je podsmeh svojih vršnjaka koji su joj, verujući da se samo pravi važna, često u đačku torbu ubacivali svakojake poruke. Zbunjena neprihvatanjem svog okruženja, povlačila se u sebe shvatajući još tada da će, ako ne obuzda svoju iskonsku želju za sticanjem znanja, zauvek provocirati svoju okolinu.

„Kako neko može biti pametan i realan kada ga je otac od malena učio poslovicama na latinskom i starogrčkom, a onda stihovima rimskim, tih drevnih, starih pesnika” - setno je izgovorila Isidora mnogo godina kasnije u jednom svom intervjuu.

Rođena je u Bačkoj, u porodici Sekulić, od majke Ljubice i oca Danila, veoma učenog opštinskog beležnika, koji je nakon njenih godinu dana dobio posao gradskog većnika u Rumi. To divno mesto u koje su se preseli, donelo je porodici Sekulić još jednog člana porodice, mlađeg brata Dimitrija, ali i odnelo život njenog starijeg brata Predraga, a potom, kada je krenula u prvi razred osnovne škole i majke, koja je preminula od „suhe bolesti”.

Niko nije mogao da pretpostavi da će ova tužna i neshvaćena devojčica, kojoj su kasnije u Zemunu, jedinu igru predstavljale knjige i staro, rasklimatano bure u dvorištu kuće u kojoj su tada živeli, jednog dana postati ne samo veliki novelista, putopisac, esejista i prevodilac koji tečno govori sedam jezika, već i da će doktorirati, postati prva žena članica SANU i prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije.

Život, koji je gotovo monaški provela devojčica kojoj su se deca rugala, a potom uspela da se upiše u knjigu velikana naših književnika i kritičara, u dokumentarno dramskoj formi, kao urednik Dramskog programa RTS-a, uobličila je Jelica Zupanc, koja je prema prozi, putopisima, esejima i pismima Isidore Sekulić, uspela da u filmu Isidora, promisliti ili proživeti, u potpunosti dočara život naše velike književnice koja je posedovala tako čvrstu unutrašnje prikrivenu jaku volju, na koju se uz sve kritike nije moglo uticati.

Nakon majčine smrti, devojčica neshvaćena od okoline prigrlila je one koji su bili uz nju: oca, mlađeg brata i biblioteku. Dane je provodila u prevrtanju listova knjiga prirodnih i društvenih nauka koji su joj pružili prodor u svet jednog drugačijeg mišljenja.

U svom nesrećnom životu, imala je tu sreću da joj je otac obezbedio da završi i kurs državne pedagogije u Budimpešti, što joj je osiguralo egzistenciju, a onda je ponovo u jednoj istoj godini izgubila one koje voli i koji je vole. Prvo joj je u aprilu preminuo otac od tuberkuloze, a odmah posle njega u julu i mlađi brat Dimitrije, student prava u Gracu. Nakon ove tragedije, ona je tokom celog svog života provodila sate nad zajedničkim grobom zemunskog groblja, a ako bi se na Uskrs, dan kada joj je preminuo otac zatekla u inostranstvu, na bilo kom groblju.

Sudbina joj ni na ljubavnom planu nije bila naklonjena. Patnja koju je osećala zbog prerane smrti svojih najdražih, rodila je strah od gubitka voljenog bića, pa je njena podsvest razvila mehanizam kojim je veoma vešto izbegavala da se upusti u bilo kakvu romantičnu vezu, sve do jedne noći kada se zadesila u Nici. Dok je u depadansu hotela na klaviru svirala Bahovu muziku, prišao joj je lep, stasit gospodin koga je privukla muzika u kojoj je uživao. Tada je započelo jedno toplo prijateljstvo koje se dopisivanjem nastavilo i po njenom povratku. Kolebala se kada ju je u jednom pismu zaprosio, ali je ipak ubrzo u Kristijaniji (današnjem Oslu) postala gospođa Stremnicka. Uspostavilo se da su njeni strahovi bili opravdani. Nakon samo par meseci bračnih voda, njen suprug je na putu između Kristijanije i Berlina poginuo. Više se nije udavala, a ni vezivala, a prvo izdanje Pisma iz Norveške potpisala je kao Isidora Sekulić Sremnicka.

Pedagoški rad je započela sa dvadeset godina u Pančevu, u Prvoj višoj devojačkoj školi gde je predavala čitav niz predmeta: zoologiju, botaniku, fiziku, hemiju, matematiku, geografiju i minerologiju, a onda, nakon samo četiri godine rada je postavljena za prvu ženu upravitelja iste škole.

Iako je njen prvi objavljen tekst „Šta su Srbima gusle” objavljen u somborskom školskom listu još 1894. njen pravi uzlazak u književni svet je započeo kada se preselila u Šabac u kome se, nastavivši svoju pedagošku službu, pojavila i kao pripovedač „Glavobolja”, esejista „Ruska književnost i studenti”, prevodilac i kritičar.

Na sopstveni zahtev, premeštena je u Višu žensku školu u Beogradu, gde je predavala nemački i matematiku sve do 1931. kada je zbog krhkog zdravlja koje se pogoršavalo, kraljevskim ukazom penzionisana.

Tokom Prvog svetskog rata, kao da se ponovo poput male devojčice iz bureta sakrila u svoj izolovani svet u kome je razmišljajući o tome kako su ljubav, smrt, tuga, samoća i strast saputnici čovečanstva, savršenim književnim jezikom, ali u krajnje nepovoljnom istorijskom trenutku, nastajala je njena prva knjiga „Saputnici”(1913).

Iako je u njoj pokazala jednaku literarnu sposobnost i znanje koje poseduju njene iskusne kolege, ozloglašeni, ali tada najeminentniji pisac i kritičar, Jovan Skerlić, se negativno izrazio o njoj. Prema njegovim rečima, bila je to „ženska knjiga” puna ličnog nadahnuća i intimnog tona, sačinjena od impresionističkih crtica, skica, zapisa i aforizama o opštim temama, a kako je izdata u godini kada se najviše srpske krvi prolilo, imao je poteškoća da se koncentriše dok čita o nečijim glavoboljama. Nadmeni Skerlić se na kraju osvrnuo i na njeno ime, izjavivši da je Isidora jedno „anacionalno” i krajnje „nesrpsko” ime.

Isidora već naredne godine objavljuje Pisma iz Norveške, najlepši putopis u srpskoj literaturi koji danas predstavlja obaveznu školsku lektiru, a koji je takođe svojim prezrivim tonom kritikovao Jovan Skerlić:

Led u srcu, magla u glavi, a mrtva fraza na usnama. Kome bi sada moglo biti do neurasteničnih kriza, obrtanja i prevrtanja jednog malog ja, artističkog raspoređivanja paučine fraza. Egzotična knjiga gospođice Isidore Sekulić došla je u najnezgodniji čas koji je za nju mogao biti.

Kao velikom nacionalisti, Skerliću je smetao njen internacionalistički duh koji je olako i prezrivo nazvao „magla u glavi”, a ona je nakon 36 godina o ovom događaju izjavila da je tužno što se i nakon toliko vremena pri samom spomenu reči magla strese.

Nije postojao gotovo ni jedan značajan književnik koji prvo njoj nije dao da pročita rukopis i kaže svoj sud o njemu, a ona je umela da prepozna talenat. Cenila je mladog Branka Ćopića, kojeg je smatrala svojim otkrićem, Miloša Crnjanskog je ne samo bodrila, već mu i pomogla time što je u jednoj književnoj anketi izjavila da bi on mogao da nam pruži dobar beogradski roman, a kada se pojavio roman Na Drini ćuprija, pre svih je procenila da će to biti knjiga koja će obeležiti epohu.

Pred kraj života ponovo je doživela napad kritike. Knjiga o Njegošu, kojeg je smatrala najvećim srpskim pesnikom, kao i esej Problem siromaštva u čoveku i književnosti se nije dopao tadašnjoj vlasti. Milovan Đilas je ovo delo označio kao najbanalniju popovsku propoved, što je damu veličanstvenog stila definitivno oteralo u izolaciju u kojoj je na kraju zapisala: Celog života mi nisu dali da budem svoja, već su u svemu što sam radila tražili nešto tuđe.

U skromnom stanu koji je ličio na apoteku, ova apostolka samoće je posete primala retko, i to četvrtkom. Ostalo vreme je provela potpuno sakrivena u knjigama, živeći isposnički život u kojem nam je podarila dela: Zapisi o mome narodu (1948), Njegošu knjiga duboke odanosti (1951), Govor i jezik (1956) i Mir i nemir (1957).

U svom skoro poluvekovnom stvaralaštvu, Isidora Sekulić je proživela i preživela dva snažna napada moćnih ljudi koji su u okvirima književne kritike, koja bi trebalo da govori samo o napisanom delu, prešli svaku pristojnu granicu kritikujući i čak ismevajući njenu ličnost. Danas ta kritika daleko više govori o samim kritičarima, nego o napadnutom piscu, a ona je u svom svetu okruženog knjigama uspela da pronađe svoj put između promisliti i proživeti.

O smrti je govorila kao o poslednjoj borbi koju svako mora da izdrži. Napustila nas je 5. aprila 1958. bez govora, venaca i bilo kakve pompe, jer je baš tako u svom testamentu izričito želela.

Isidoru Sekulić tumače: Ljilja Krstić, Jugoslava Drašković i Ana Janković.

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Ostavite Vaš komentar

Ako niste već objavljivali komentare na našem magazinu, komentar će biti objavljen posle moderacije. Vaša email adresa neće biti objavljena. Sva polja su obavezna.

0 komentara

Podelite sa prijateljima

Translate article

Pročitajte slične članke

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

Medias na Fejsbuku

Medias na Twitteru