Jovan Jovanović Zmaj, lirika srcu udobna

06 Dec 2016
Autor Mirjana
1453 pregleda

Poetski biseri, nastali iz pera pesnika ranjenih duša, obeležili su srpski kao i svetski romantizam. Savršeno se uklapajući u suštinu romantičarskog karaktera, emotivno i sudbinski, rađala se i poezija Jovana Jovanovića Zmaja - hronologija jednog života provedenog u ljubavi, bolu, usamljenosti i političkoj prosvećenosti.

Jovan Jovanović Zmaj, lirika srcu udobna

Prepoznatljiva lirika vladike Njegoša, Đure Jakšića, Branka Radičevića i Jovana Jovanovića Zmaja unela je novine u srpsku poeziju, koju je narod prihvatio kao svoju, i na nju gledao kao na logičan nastavak epskog stvaralaštva utkanog u srce i duh srpskog bića. Romantičari su doneli melanholiju, nežnost i duboku individualnost, sublimirajući svetsku i nacionalnu patnju u ličnu. Novi tvorci umetničke vizije sveta kroz stihove su tkali svoj unutrašnji bol i radost, najtananija ljubavna osećanja i divljenje prema prirodi.

Dabogda pesnik bio!

Porodica Jovanović je generacijama pre Jovanovog rođenja bila cenjena i poštovana u Novom Sadu. Njegov pradeda Konstantin doselio se iz Makedonije u XVIII veku. Jak cincarski gen, sa urođenim darom za trgovinu, pomogao je Konstantinu da postane jedan od najuglednijih trgovaca žitom i stokom. Posao je preneo na sina Jovana, koji je društveni ugled porodice dodatno uzdigao po dobijanju plemićke titule. Trgovačku tradiciju napušta Jovanov sin Pavle, jedan od najčuvenijih advokata tog vremena i prvi gradonačelnik Novog Sada nakon Velike bune 1848/49. godine. Pavle Jovanović i Marija (rođ. Gavanski) 6. decembra 1833. godine (24. novembra po julijanskom kalendaru) dobijaju svog prvenca, Jovana Jovanovića, koga će porodični prijatelj Sima Milutinović Sarajlija po rođenju blagosiljati rečima „dabogda pesnik bio”.

Kada je kao veoma mlad počeo da volontira na mestu pristava gradskog kapetana, bilo je jasno da porodica Jovanović ne planira pesničku karijeru za najstarijeg potomka, već ga ozbiljno sprema za dobrog pravnika. Jovan nastavlja školovanje u Bratislavi, Modri i Trnavi, u čuvenim licejima. Pravo studira u Beču, Pešti i Pragu, ali se zbog očeve bolesti vraća u Novi Sad 1857. godine. Počinje da radi kao aktuar i beležnik novosadskog magistrata, ne previše srećan u takvom okruženju, i već dobro zaražen pesništvom nakon godina drugovanja sa Brankom Radičevićem, Svetozarom Miletićem i Đurom Jakšićem u Beču.

Sa željom da pobegne od sumorne birokratske svakodnevice pokrenuo je književni časopis Javor i satirični list Komarac.

Kaži mi, kaži, kako da te zovem

Jedina svetla tačka tih godina bila je ljubav, uzvraćena ljubav devojke Eufrosine Ličanin koja je u to vreme negovala njegovu bolesnu sestru od tetke, Pavu Nešković. Eufrosinu po krštenom imenu nije upamtilo ni mnogo njihovih savremenika, ali je u istoriju srpske poezije zlatnim slovima upisana kao Ruža, po imenu koje je za nju izmislio Jovan Jovanović. Stidljiv pred „anđelom po duši, anđelom po liku”, svoja osećanja joj otkriva u pismima koja će postati uvod u poetski ciklus Đulići (tur. Gül - ruža) koji je obeležio najsrećniji period njegovog života.

Jovan i Ruža su se venčali 1862. godine, na Svetog Savu, i odselili u Peštu sa svojim prvencem, dečakom Mirkom. Jovan je radio kao upravnik Tekelijanuma, aktuar i delovoditelj Matice srpske, a uz posao studirao medicinu koju završava 1869. godine. U to vreme dobija i nadimak Zmaj, po humorističkom listu koji je pokrenuo 1864. godine. I sam nadimak je bio satira za sebe, jer se list zapravo zvao 3. maj, u spomen na Majsku skupštinu 1848. godine, kada je iz Sremskih Karlovaca upućen zahtev Beču za srpsku autonomiju i proglašena Srpska Vojvodina.

Uz Đuliće (1864), period šezdesetih i sedamdesetih godina XIX veka Zmajevog stvaralaštva obeležile su najbolje satirične pesme, inspirisane aktuelnim političkim i društvenim kretanjima. Iako nastale u istom periodu, predstavljaju dve zasebne emocije i dva senzibiliteta.

Zmaj satiričar je pronicljivi sledbenik liberalnih ideja Svetozara Miletića, borac za prava manjina, oštar kritičar urušavanja patrijarhalne tradicije i nazadnosti obrenovićevskih „ulizica, trčilaža, čankoliza, gotovana i ustaraba”. Zmaj liričar kroz Đuliće šalje sliku mladog i ljubavlju opčinjenog, a opet konzervativnog i odmerenog čoveka, koji svoju neizmernu porodičnu sreću pretače u starinske i čedne reči lišene erotike i uzbuđenja, ali protkane nežnošću i milinom ispunjene duše. U lakoći postojanja Đulića, iskazanoj kroz radost roditeljstva i emotivni mir, nije postojao ni nagoveštaj slutnje da sreća neće potrajati.

Zborim reči, reči bez pameti: „Ne sme nam umreti!”

Maleni Mirko je radost u domu Jovana i Ruže bio samo tri godine. Tijana je njihova srca grejala samo tri meseca, a Sava samo nedelju dana. Juga nisu stigli ni da zagrle. Ruža je venula za njima, sve do proleća 1872. godine, kada se njeno srce predalo. Potpuno sede kose u 39. godini, Zmaj je ispratio svoju Ružu noseći u pogrebnoj povorci dvomesečnu Smiljku, kao jedini podsetnik da život još uvek ima smisla. Samo dve godine kasnije, sahraniće i svoje peto dete.

Nakon Ružine smrti, Zmaj angažuje udovicu Mariju Kostić da brine o Smiljki, a kada ostane i bez nje usvaja Marijinu decu, Macu i Anku. Uspomenu na pet dečijih i Ružin grob pretače u poetski ciklus Đulići uveoci, snažnu i duboku liriku nad kojom bdi smrt. Više od potresne tematike, kroz stihove ovih pesama boli mirna Zmajeva tuga, očaj bez protesta i bez pitanja, suze ugušene u želji da sećanje na svoju porodicu sačuva u dostojanstvu.

Sve što nije stigao da kaže svojoj, do kraja života je očinski i srdačno govorio drugoj deci kroz pesme, pošalice i ilustracije koje su ih pratile. Dve decenije je uređivao dečiji list Neven, koji je nazivao „mezimče idealnog života na zemljištu praktičnoga iskustva”. Večiti Čika Jova živi i danas u svakom od nas kroz bar jednu od 450 dečijih pesama. Ala je lep ovaj svet, Materina maza, Điha điha četri noge, Pačija škola, O mišu, Taši taši, Zeka iz jendeka, Zima, zima, e pa šta je, i mnoge druge, samo su neke od onih pesama koje srpska deca znaju napamet mnogo pre nego što nauče da izgovore sva slova.

Pođem, klecnem, idem, zastajavam…

Nakon gubitka porodice život je posvetio lekarskom pozivu, prevodilačkom radu, pesništvu i svojoj usvojenoj deci, Maci i Anki. Maca je pisala pesme, a jedinu koju je objavila potpisala je kao Maca Jovanović Zmajjovina. Nakon kratkog lekarskog službovanja u Sremskoj Kamenici, Zmaj radi kao dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu (1878-1880). Narednu deceniju provodi kao lekar u Beču, kako bi uspeo da obezbedi finansiranje listova Starmali, Žiža, Zmaj i Neven, a u periodu 1890-1898 ima lekarsku praksu u Beogradu. Kao mnogo puta pre toga, u Beogradu bolesnike često leči besplatno, ili uz minimalni honorar. U želji da bude blizu Mace i Anke, koje su se posvetile glumi u zagrebačkom pozorištu, odlazi u Zagreb gde radi tokom 1898-1901. Tragedije u nizu svoj konačni pečat na njegov život udaraju te 1901. godine, kada jedna za drugom umiru Maca i Anka.

Sam na svetu, nakon poslednjeg bolnog gubitka najdražih, odlazi tamo gde mu stanuje duša, u Sremsku Kamenicu. Sa tugom se bori radeći do iznemoglosti kao lekar, pesnik, prevodilac i izdavač. Prevodio je dela Šandora Petefija, Puškina, Getea, Hajnea, Ljermontova i engleskih pesnika do poslednjeg dana svog života, 14. juna 1904. godine, kada je u 70. godini tiho zauvek zaspao. U njegovoj spomen kući u Kamenci i danas se nalazi sačuvan lekarski inventar, kao i prvi otisci lista Neven sa originalnim Zmajevim ilustracijama i primedbama.

Na sahrani slavnog pesnika, Janko Veselinović je uzeo grumen zemlje, poljubio ga i spustio na kovčeg. Kameničkim grobljem dugo je odjekivao jecaj Zmajevih poštovalaca, dirnutih tim gestom jednako kao i tragičnom životnom pričom slavnog pesnika.

Dižite škole, posejte njive budućih dana

Uz sve nevolje koje su se ustremile na njega, prerane smrti žene i dece, borbe za ličnu egzistenciju, borbe za opstanak listova koje je vodio, i sirotinju unesrećenu bolestima koja je od njega očekivala spas, Zmaj je nalazio snagu da kroz svoje pesme u dečije glavice utisne svest o lepoti prirode („Ala je lep ovaj svet, onde potok, ovde cvet…”), značaju higijene („Pre i posle jela treba ruke prati, nemoj da te na to opominje mati…”) i zdravom odnosu prema svom telu („rano legati, ne jesti ni vrelo ni hladno”). Hvaljen i osporavan, u svemu je bio ispred svog vremena, pa i u poeziji i satiri. Bio je lekar, prosvetitelj, pesnik, narodni glasnogovornik, moralni istoričar burnih vremena i borac za pravdu i istinu, sve ono što je teško biti ljudskom rodu.

Detalj iz života - susret uma i duše

Smatrajući ga za najvećeg srpskog pesnika, Nikola Tesla je preveo desetak Zmajevih pesama na engleski jezik. Objavljene su u časopisu The Century Magazine uz propratni tekst koji je Tesla napisao o Zmajevom književnom radu. Zahvaljujući Tesli, koga je upoznao tokom njegove kratke posete Beogradu 2. jula 1892. godine, Zmaj je postao prvi srpski književnik čije je delo prevedeno u Americi.

Zmaj je Teslu pozdravio recitujući svoje stihove, a Tesla mu je prišao, poljubio ruku i obratio se rečima:

Kad mi je bilo najteže u Americi i kada sam bio od svih odbačen i neshvaćen, s gorkim suzama sam čitao Vašu poeziju, a sada Vam obećavam da ću Vaše stihove prevesti na engleski jezik i u Americi objaviti.

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Ostavite Vaš komentar

Ako niste već objavljivali komentare na našem magazinu, komentar će biti objavljen posle moderacije. Vaša email adresa neće biti objavljena. Sva polja su obavezna.

1 komentara

 
Sopček Đura, 08 Dec 2016

Uveren sam da za svako dete na svetu nema veće nesreće nego kada ostane bez roditelja. Naročito bez Majke! U svojoj osmoj godini, doživeo sam tu tragediju... Kasnije, nekim posebnim nitima bio sam vezan za čika Jovinu poeziju pa i dan-danas pamtim njegovu pesmu, u tekstu pomenutoj maloj Smiljki: Kad sam bio na tvom grobu Kad sam bio na tvom grobu zamirisa mir bosiljka, a meni se priču glasak Šta mi radi moja Smiljka? Tvoja Smiljka sirotanka još ne može nogom stati a otac je zborit uči, prva reč joj biće MATI. Kad uzmogne nogom stati, kad nauči Mater zvati dovešću je grobu tvome, tu nek kaže Mati, Mati! Oh kako će na te glase crna guja jada moga upiti se, stegnuti se oko srca ranjenoga! Pa će možda smrtnim stegom razdrobiti svu tegobu vi,š kako su lepi nadi što me drže u životu! Večna slava i veliko hvala najvećem tragičaru...

Odgovori

Podelite sa prijateljima

Translate article

Pročitajte slične članke

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

Medias na Fejsbuku

Medias na Twitteru