Od Biblije do Salema, kratka istorija lova na veštice

Iako se pojam veštice kod sledbenika neopaganističkih religijskih pokreta još uvek zadržao u svom izvornom značenju, danas se uglavnom upotrebljava kao satiričan naziv za ženu pogane naravi i zlih namera, ili onu koja praktikuje rituale vračanja i magijskih obreda.

Za razliku od današnjeg vremena, kada oglašavanje nekog vešticom znači samo društvenu stigmu, i to uglavnom u nerazvijenim i ruralnim krajevima, nekada su surovi zakoni protiv veštičarenja bili jedan od načina borbe protiv jeretika i uzrok stradanja mnogih nedužnih ljudi optuženih za ovaj zločin.

Oko 560. godine p.n.e - biblijske šaputalice

Veštice su prvi put javno imenovane još u Bibliji. U knjizi Izlaska i knjizi Levitskoj, drugoj i trećoj Mosijevoj knjizi koje su deo Starog zaveta, javlja se pojam veštica, koji potiče od hebrejske reči kashaph sa bazičnim značenjem „šaputati”. Termin koji je korišćen u knjizi Izlaska je verovatno značio „ona koja šapuće magiju”. Pretpostavlja se da je u starozavetnim spisima pojam veštice korišćen da bi se Jevreji održali u praktikovanju svoje vere i izbegli uticaje okolnih plemena.

Knjiga Izlaska 22:18 - Ne dozvoli veštici da živi.

Knjiga Levitska 20:27 - Čovek ili žena koji pokažu prepoznatljiv duh, ili su čarobnjaci, biće pogubljeni; kamenjem da se zaspu; krv njihova na njih.

Oko 420. godine - rani razum

Sveti Avgustin Hiponski, uticajni srednjevekovni filozof u ranoj hrišćanskoj crkvi, tvrdio da je da samo Bog može da ukine zakone univerzuma. Po njegovim stavovima, ni satana ni veštice nemaju nadmoć, niti sposobnost da uspešno sprovode magiju bilo koje vrste. Tvrdio je da je verovanje u veštice, navodno moćna bića van božije kontrole, zaostavština „paganske greške”. Stavovi uglednog teologa su bili široko prihvaćeni, te u ovom periodu crkva nije pokazivala interes za progon veštica, niti se bavila njihovim natprirodnim moćima.

1208. godina - buđenje demona

Papa Inoćentije III je objavio rat katarskim jereticima u južnoj Francuskoj (1209 - 1229), koji su verovali da je u toku borba za prevlast između dve sile, Boga i satane. Crkva se trudila da diskredituje kataristička verovanja, šireći priče da jeretici lično praktikuju rituale sila zla. Zaduženi za sprovođenje propagande među narodom su propovedali kako Katari u ceremoniji lojalnosti sramno celivaju zadnjicu satane, i tako gradili atmosferu netrpeljivosti prema „duboko skrajnutoj satanističkoj opciji”. U vreme pape Inoćentija III zaživela je inkvizicija (1215) i prodaja crkvenih oproštajnica greha (indulgencija).

1273. godina - vreme iskušenja

U knjizi Summa Theologian, dominikanski monah Toma Akvinski (1225 - 1274) kojeg katolička crkva smatra svojim najvećim teologom i jednim od 33 doktora crkve, tvrdi da je svet ispunjen zlim i opasnim demonima. Po njegovom verovanju i učenju, za širenje demonske forme odgovoran je seksualni nagon čoveka, koji je u tesnoj vezi sa veštičarenjem. Demoni kroz porok seksualnog orgijanja ne doživljavaju samo lično zadovoljstvo, nego i navode ljudski rod na iskušenje.

XV vek - građenje mitova

Mnoge pristalice katarizma, dualnog hrišćanskog pokreta koji je postojao u delovima južne Evrope, prvenstveno na severu Italije i jugu Francuske, uspele su da izbegnu inkviziciju pape Inoćentija III i  pobegnu u Nemačku i Savoju. Oni koji nisu otišli, suočili su se sa mučenjem i iznuđivanjem priznanja o praktikovanju magije i sablažnjivom seksualnom ponašanju izazvanom demonskim silama. Optuženi su priznavali da su leteli na štapovima i domaćim životinjama da bi stigli na konvencije koje je vodio satana lično, pojavljujući se u formi koze ili neke druge životinje.

Mnogi optuženi su pod torturom priznali  da su učestvovali u ritualu celivanja satanine zadnjice, da su bacanjem magije naškodili svojim rođacima i komšijama, zlostavljali životinje i izazivali oluje. Zločin veštičarenja je sredinom XV veka dobio svoju punu formu.

1484. godina - početak lova na veštice

Papa Inoćentije XVIII je 5.12.1484. godine objavio da se nemački satanisti sastaju sa demonima, bacaju čini koje uništavaju useve i ubijaju nerođenu decu, te zvanično objavio početak lova na veštice. Papa je naložio dvojici redovnika, Hajnrihu Krameru (papinom inkvizitoru iz Insbruka) i Jakobu Sprengeru, da objave pun izveštaj o problemu veštičarenja. Dve godine kasnije, Kramer i Sprenger su objavili zloglasni trakt o vešticama, Malleus maleficarum (Veštičji čekić), sa ciljem da se diskredituju svi koji nisu verovali u postojanje demonskih bića.

Knjiga koja je štampana na desetine puta u ogromnim tiražima u periodu 1487 - 1669, trebalo je da obuči magistrate o proceduralnim pitanjima prepoznavanja i kažnjavanja veštaca i veštica, koje su po tvrdnjama autora Malleus maleficarum-a bile brojnije i opasnije. Zastrašujuće priče koje je nosila, dovele su do masovne inspekcije žena u potrazi za veštičjim obeležjima, poput mladeža na određenim mestima na telu, i doprinele ogromnoj ekspanziji lova na veštice. Ovaj period obeležilo je pravo „veštičje ludilo”.  

XVI vek - Evropa u veštičjoj maniji

Izbijanje histerije veštičarenja donelo je masovna pogubljenja. Vlasti u Ženevi su samo 1515. godine pogubile 500 osoba, uglavnom žena, optuženih za ovaj zločin. Spirala optužbi za veštičarenje se širila po Evropi, pa je devet godina kasnije u italijanskom gradu Komu pogubljeno 1000 ljudi. Reforma crkve je podelila Evropu na protestante i one koji su ostali lojalni papi, ali protestanti nisu bili ništa manje zahvaćeni strahom od veštica.

Nemačka, okupirana sektaškim sukobima, imala je veću stopu pogubljenja veštica nego ceo ostatak Evrope zajedno. Nakon što je i advokat Rinaldo des Trois-Echelles 1571. godine u sudu Čarlsa IX optužen za veštičarenje, Francuska je objavila da preko 100 000 veštaca i veštica tumara ovom državom. U knjizi iz 1580. godine O demonu - veštičja manija, Žan Bodin opisuje atmosferu u Francuskoj i užas instrumenata torture, klopki i svedočenja ljudi protiv najbliskijih srodnika.

U periodu od 160 godina (1500 - 1660) u Evropi je pogubljeno više od 80 000 osoba osumnjičenih da se bave veštičarenjem. Oko 80% su činile žene. Broj pogubljenja je varirao od države do države, prednjačile su Nemačka, Francuska i Engleska, dok su u Irskoj pogubljene samo 4 osobe, zahvaljujući boljoj proceduralnoj zaštiti koju su uživali branioci optuženih.

1591. godina - danak škotskoj paranoji

Lov na veštice u Škotskoj je počeo ženidbom kralja Džejmsa I Stjuarta danskom princezom Anom. Na putu za Škotsku, Ana je jedva preživela veliku oluju i bila prinuđena da neko vreme ostane u Norveškoj. Kralj Džejms se uputio u Skandinaviju, gde se sa Anom venčao u danskom dvorcu Kronborg. U povratku ih je zadesila strašna oluja na moru, za koju je kapetan broda optužio veštice. Nakon što je šest Dankinja priznalo da su izazvale oluju da bi naškodile škotskom kralju, on je upao u pravu paranoju i po povratku u Škotsku odobrio mučenje osumnjičenih za veštičarenje.

Na stotine osuđenih veštica je spaljeno na lomači u najvećem lovu na veštice u britanskoj istoriji koji je trajao šest godina. Tokom 1597. godine, lov na veštice gubi zamah, nakon što se kralj dozvao razumu i ukazao na teška kršenja procedure tokom istrage.

1643 - 1645. godina - buđenje Skandinavije

U ovom periodu se desio najveći lov na veštice u francuskoj istoriji. Samo u regionu Langdok u periodu od dve godine uhapšeno je 650 ljudi. Istovremeno je cvetao lov na veštice u Engleskoj, uznemirenoj  tokom i neposredno nakon Tridesetogodišnjeg rata. Međutim, broj suđenja je nakon 1648. godine naglo počeo da pada. U nekim državama, poput Holandije, u tom periodu se lov na veštice već smatrao neodrživom budalaštinom.

1682. godina - doba prosvećenja

Temprens Lojd, senilna starica iz Bajdforda, bila je poslednja veštica pogubljena u Engleskoj, 1682. godine. Načelnik pravosuđa, sir Francis Nort, vatreni protivnik i kritičar suđenja navodnim vešticama, detaljno je analizirao slučaj gospođe Lojd i objavio svoja zapažanja: Dokazi protiv nje su brojni i maštoviti, ali ih njeno svedočenje prevazilazi. Umor od života podario joj je mnogo umešnosti da osudi samu sebe”.

Lojdovo svedočenje je umnogome doprinelo da se obeshrabre dalji pokušaji suđenja. Prosvećenje koje je osvojilo Evropu tokom 1680-tih, donelo je sa sobom empirijsko rasuđivanje, skepticizam i humanizam, koji su se uspešno izborili sa dotadašnjim sujeverjem. Međutim, lov na veštice se nije završio, već se u punoj snazi preselio na drugu stranu Atlantika, izazvavši izbijanje nove veštičje histerije na tlu Amerike, u Salemu, 1692. godine.

Veštice iz Salema,  1692 - 1693

Od juna do septembra 1692. godine, 19 žena i muškaraca optuženih za veštičarenje odvedeno je na vešanje na Galous Hil, nenaseljenu oblast u blizini sela Salem. Starac od osamdeset godina kamenovan je do smrti, jer je odbio da se pojavi na suđenju. Nekoliko stotina ljudi je suočeno sa optužbama za veštičarenje, a preko 200 ih je mesecima držano u zatvoru bez suđenja. Kao što je i počela, bez jasnog povoda i motiva, veštičja histerija u puritanskom Masečusetsu je nakon nekoliko meseci zamrla.

Sve je počelo kada je malena Beti, kćer lokalnog pastora Semjuela Parisa, obolela od neobjašnjive bolesti praćene čestim napadima i gubicima svesti. Kada je misteriozna bolest zahvatila još nekoliko devojčica u Salemu, prva na listi progonjenih se našla Tituba, robinja porodice Paris indijanskog porekla, dovedena sa Barbadosa i poznata po svojim maštovitim pričama o vudu magiji koju praktikuje njeno pleme. Iako je u početku negirala optužbe, sluđena Tituba je tokom suđenja otvorila dušu i rekla da ju je nedavno u Bostonu presreo čudan, visok čovek sa psom, i tražio od nje da se potpiše u neku knjigu. Mora da je tad, kako je verovala, potpisala pakt sa satanom lično. Ne seća se šta je uradila, niti da išta uradila detetu, ali veruje da su se demoni pobrinuli da svoja nepočinstva zaboravi. Pokajničko svedočenje naivne Titube je zapušilo usta i najvećim skepticima, a lov na veštice u Salemu je sa njenom pričom dobio vetar u leđa.

Usledila su masovna hapšenja. Između ostalih, u zatvoru je osam meseci držana i četvorogodišnja devojčica Sara Gud, koja je oglašena vešticom jer je ujela svoje četiri drugarice. Istraživači koji su se bavili „vešticama iz Salema“ primetili su zanimljivu matricu. Na optuženičkoj klupi su se češće nalazili ljudi dobrog imovnog stanja, dok su optužnice i svedočenja davali siromašniji slojevi salemske zajednice. Suđenja su postala način za iznudu novca, osvetu, ucene i trgovinu ljudskim sudbinama. Zaključak koji su mnogi istraživači izvukli iz Salema je da su i sporovi oko vlasništva nad dobrima imali veliki uticaj na to ko je preživeo nesrećnu 1692. godinu.

Upravo je ova matrica izazvala logičku dilemu u društvu - kako je moguće da tako veliki broj uglednih ljudi praktikuje veštičarenje? Bilo je dovoljno da jedan zdravomisleći posumnja, i obrazovana elita Salema se probudila. Očajnički tražeći način da pomognu ljudima pritisnutim besmislenim optužbama, pokušali su sa jedinim pristupom koji je mogao da dopre do tvrdih glava ostrašćenih sudija - nametnuli su im dilemu da se satana lično poigrava sa njima, navodeći ih da unište najviđenije ljude svog okruga. Ne priznavši da su bile u zabludi, sudije su definitivno izgubile entuzijazam za lov na veštice u Salemu u maju 1693. godine.

Tek nakon što su stotine ljudi puštene iz zatvora, javno mnjenje se toliko uzburkalo da su sudije bile prinuđene da priznaju svoju grešku. Prvo izvinjenje je uputio sudija Semjuel Sival, uz javno priznanje svoje krivice. Oglasio se i veliki broj porotnika sa priznanjem da su bili „teško obmanuti i pogrešili u svojim odlukama”. Smenjeni ministar pravde, Vilijam Stougton, pokretač i lider lova na veštice u Salemu, nikada nije priznao svoj zločin, niti promenio svoje stavove. Postao je guverner države Masečusets, i do smrti je tvrdio da je osujećen u trenutku kad je bio nadomak cilja da „očisti državu od veštica”.

Iako je iskorenjen u izvornom obliku, „lov na veštice” je nastavljen kroz svoje metaforičke forme, tokom progona ideoloških neistomišljenika i u demokratskim, i u diktatorskim režimima širom sveta. Njegovu modernu verziju viđamo svakodnevno, kroz primenu etički diskutabilnih doktrina u borbi protiv terorizma, progon uzbunjivača i etiketiranje tzv. državnih neprijatelja.

Izvor: Odeljenje za pravo Univerziteta Mizuri (UMKC)

 A Brief  History of Witchcraft Persecutions before Salem

Salem Witchcraft Trials 1692

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Komentari:

Ostavi novi komentar
Sopček Đura, 14.12.2015.
Sa današnje vremenske distance, svakom mislećem čoveku je potpuno jasno koliko je religija a pogotovu crkva kao institucija, nanela zla ljudskom rodu!? Nauci pre svega. Živim u nadi da će naši potomci jednog dana živeti bez religije jer će ta ideja nestati, kao što je i nastala! Tada će se zdrav razum podsmevati ljudskoj gluposti i svim čudima kojima religija sobom nosi...
Odgovori
Pretraga
Preporučujemo
Arhiva članaka
Misao dana

Zlikovac razume božanstvo samo kao njegovog pomagača u svojim nedelima, inače ga ne razume i ne trpi. Poznato je da se i razbojnik na drumu, koji gađa prolaznike, najpre prekrsti da ne bi promašio. Jedan srpski razbojnik, požarevački hajduk Josovac, pošto je pljačkao noću seosku crkvu, celivao je ikonu i na tas ostavio dva dinara.

Jovan Dučić

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

ΜΕΔΙΑΣ na Fejsbuku
ΜΕΔΙΑΣ na Twitteru

Creative Commons License ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License. |