U svojoj bogatoj glumačkoj karijeri koja je trajala tri decenije, Zoran Radmilović (11. maj 1933. - 21. jul 1985.) je tumačio uloge u preko 104 različita ostvarenja. Likovi koje je igrao u filmovima „Maratonci trče počasni krug”, „Majstori, majstori” i seriji „Majstorska radionica” ušli su u antologiju srpske kinematografije, kao i maestralne izvedbe naslovnih uloga u predstavama „Radovan III” i „Kralj Ibi”.
Istinsku snagu njegove glumačke reči potvrđuju i brojni citati iz filmova i predstava koji su zaživeli u narodu, sada već kao deo svakodnevnog metaforičnog izraza. Definisao je neometanje kao vrhunac prijateljstva u liku poštenog i naivnog majstora Živote, koji razočaran u lažne prijatelje na firmi ističe natpis „ako si mi prijatelj, ne razgovaraj sa mnom”, balansirao na tankom ledu političke cenzure sa „članskom kartom koja štrči dva prsta iz džepa” i pozivao u ponovnu posetu dosadne goste rečenicom „sad idite, jer da biste ponovo došli prvo morate da odete”.
Njegove predstave nisu imale reprizu, svaka je bila svojevrsna premijera. Majstor improvizacije je često i svoje kolege na sceni dovodio do nekontrolisanog smeha, koji se kao talas širio na publiku. Mnogi su dolazili više puta, tvrdeći da je dinamika svakog izvođenja drugačija i neponovljiva. Virus spontanosti je prenosio i na kolege, vrhunske glumce koji su, poput Mire Banjac u Radovanu III prosto ostajali bez teksta. Sa takvim situacijama se nosio sa neverovatnim šarmom, ne libeći se nekonvencionalne retorike, spontano garnirane i sa ponekom psovkom:
Poslednju, 299. izvedbu Radovana III imao je 9. juna 1985. godine. I tada je igrao ne štedeći se, tako da ni kolege nisu znale da je ozbiljno bolestan. Samo tri dana nakon poslednje predstave dospeo u bolnicu iz koje se nije vratio. Standarde je postavljao samom sebi i imao je specifične sisteme samoprocene koje njegove kolege i danas prepričavaju. Po rečima Milana Cacija Mihajlovića, indikator uspešnosti predstave Zoranu je bila kravata. Ako je u pauzi predstave mokra rekao bi „dobro je bilo”. Suva kravata je bila znak da je „zabušavao”.
Peti čin
U starom bifeu Ateljea 212 mladi pisci, uz čašicu, pričaju šta momentalno pišu. Te moja drama ima da bude bum, te moja će da bude kasa - štih. Pa moja će da traje dva sata. More ne dva, ima da traje i tri sata. Sluša ih Radmilović i kaže:
- Pišem zbirku romana. Šta tu ima da se usitnjava. Pa kad grunem s njom odjednom.
Nasta tajac. Zoki otpi lozu i nastavi.
- A pišem i dramu. Ima samo peti čin.
Mladi pisac se odvaži pa upita:
- Kako Zorane, samo peti čin?
- Nema kako. Zbog brzine odvijanja radnje - odgovori Radmilović nasmejanog brka i otpi debeli gutljaj loze.
Bife Ateljea 212, 1973. godina (zabeležio Milan Caci Mihajlović u knjizi „Uspomenar 212“)
Sloboda glume bila je upisana u kod ovog neobičnog čoveka i vrhunskog umetnika. Iz uloga koje je igrao isijavao je njegov jak karakter, duhovitost, cinizam i preka narav isprepletana sa neodoljivim šarmom. Često isključiv i jogunast, upadao je u niz životnih neprilika koje se generacijama prepričavaju kao najduhovitije anegdote srpske umetničke scene.
Publika ga pamti po brojnim ozbiljnim i komičnim ulogama, kolege po nesvakidašnjem talentu, jedna komšinica po jutru kad je, ni sam ne znajući kako, osvanuo na vrhu drveta koje gleda na njen stan, a najbliži po neizbrisivim tragovima koje je ostavio u njihovim životima, u vreme „kada je svet imao brkove”.
