Ruševine nekadašnjeg najvećeg grada na svetu, gde su i danas vidljivi sistemi kanala, bašte, zidovi i ostaci hramova, nalazi se na oko 80 km južno od Bagdada na istočnoj obali reke Eufrat. Danas najpoznatiji deo arheološkog nalazišta je zigurat Etemenan, hram oblika testeraste piramide, čije ime znači „hram temeljac zemlje i neba”. Sagrađen je u VI veku p.n.e. u vreme neo-vavilonske dinastije, visok 91 metar i posvećen bogu Marduku. Smatra se da je poslužio kao inspiracija za biblijsku priču o Vavilonskim kulama. Doživeo je jednu značajnu obnovu, tokom vremena nezavisnosti Vavilona pod vlašću Nabukodonosora II, koji je izgradio i Ištarinu kapiju i jedno od sedam svetskih čuda, Semiramidine viseće vrtove.

U to vreme, Vavilon je smatran za centar sveta. Čak je i Aleksandar Veliki bio opčinjen njegovom lepotom i moći. Vavilon je postao prestonica njegovog velikog carstva, ali i mesto njegove smrti. Osvojio ga je 331 godine p.n.e. i proglasio glavnim gradom svoje imperije kada je postao naslednik Persijskog carstva. Iste godine je naredio obnovu Etamenanskog hrama. Videvši da radovi ne napreduju kako je očekivao, nakon dve godine naređuje je da se hram sravni sa zemljom i podigne novi.

To je bio jedan od snova koje nije stigao da ostvari jer 10. juna 323. godine p.n.e iznenada umire, najverovatnije od groznice zapadnog Nila, u 32. godini života.

Ipak, kult boga Marduka nije nestao sa uništenjem hrama posvećenog njemu, ni nakon brojnih uništenja i pljačkanja zlatne statue koju su osvajali Hetiti, Elamljani i Asirci. Marduk se spominje u spisima starim skoro dve hiljade godina pre nove ere. Čini se da je u početku bio bog groma i oluje. Vremenom je stekao toliko poštovanje drevnog naroda, da je nazivan sa više od 50 imena, što je kasnije izvedeno u Bel ili Gospod. Nakon što je po verovanju Vavilonaca porazio čudovište prastarog haosa, Tiamatu, postao je gospodar bogova raja i zemlje. Sve što je postojalo u prirodi, uključujući i čoveka, po vavilonskom verovanju stvorio je Marduk; sudbina kraljevstva je bila u njegovim rukama. Njegova zvezda je bio Jupiter, a svete životinje konji i psi, a naročito zmaj sa dvokrakim jezikom čiji je lik krasio mnoge zidove Vavilona. Na najstarijim spomenicima Marduk je prikazan kako u rukama drži lopatu trougaonog oblika ili motiku, kao simbol plodnosti, vode i vegetacije. U svečanijim ilustracijama prikazan je u ratnim kočijama, obučen u tuniku prekrivenu zvezdama, sa žezlom ili kopljem u ruci. Njegova slava je prevazilazila granice Vavilona, pa su hramove posvećene bogu Marduku podizali i Asirci i Persijanci.

U vreme Hamurabija, najčuvenijeg vladara Vavilona (1792. p.n.e. - 1750. p.n.e), poznatog i po Hamurabijevom zakoniku, najvišem pravnom aktu drevne Mespotamije, odigrala se ključna borba u ratu bogova koja je Marduka postavila na večiti tron. Delovi zapisa na tablicama Enûma Eliš, koje danas predstavljaju jedan od najznačajnijih izvora za razumevanje Vavilona, pored detalja iz Mardukovog detinjstva otkrivaju i detaljnu hronologiju borbe bogova Mesopotamije.

Bogovi su se okupili da bi između sebe pronašli najhrabrijeg i najsnažnijeg, koji je sposoban da pobedi suparnička božanstva. Marduk, tada veoma mlad bog, bio je izabran i obećano mu je zvanje vrhunskog boga ako u toj misiji uspe. Pripremajući se za bitku, napravio je luk i strele, malj, bacio munju ispred sebe, ispunio telo vatrom, ispleo mrežu u koju je uhvatio Tiamatu, uvezao četiri vrste vetra da mu ne bi pobegla i napravio sedam novih opakih vetrova nalik tornadu. Za kraj je čuvao svoje najubojitije oružje, kišni potop. U pohod na bogove je krenuo u svojoj ratnoj kočiji, koju su vukla četiri moćna konja sa ustima punim otrova. On je u ustima je držao magiju, a u jednoj šaci bilje koje će mu služiti kao lek protiv otrova.

Nakon što je porazio Tiamatu, odvažio se da napadne boga Kingu, koga je Tiamata postavila za svog naslednika. Mardukova misija je bila da mu sa grudi skine Tablice sudbine za koje je smatrao da su „nepravedno njegove”. Nasledivši mesto Kingua, Marduk je kao bog-čovek svom rodu nametnuo težak teret. Sve nevolje života ljudi će od tog časa nositi na svojim leđima da bi bogovi uživali. Čini se da je poslednjeg moćnog suparnika, boga Tišpaku, porazio samo da bi postao vlasnik njegovog obeležja zmije-zmaja, koja će ubuduće biti njegov simbol.

Mardukova slava je ostala nedostižna do samog pada Vavilona. Jedini dostojan protivnik posle 1750. godine p.n.e. bio mu je Ašur, vrhovno božanstvo severne Mesopotamije od XXV veka p.n.e. Na jugu, Marduk je i pre, a naročito u vreme i nakon Hamurabijeve vladavine bio i ostao „bog bogova”, „mudri gospodar pretskazanja” i „bog koji oživljava mrtve”.

Nakon nekoliko smena perioda vladavine osvajača i nezavisnosti Vavilona, ovaj drevni grad je počeo da propada. Tome su dosta doprineli i njegovi stanovnici, boreći se protiv osvajača, naročito žestoko protiv persijske dominacije. Mnoge znamenitosti su uništene, između ostalog i zidovi Vavilona, a zlatna statua Marduka je misteriozno nestala. Pokušaj Aleksandra Velikog da mu povrati slavu nije uspeo, jer ga je smrt pretekla u tome. Po zapisima nađenim na drevnim tablicama, do 275. godine p.n.e. građani Vavilona su preseljeni u Seleukiju, a Vavilon je kao grad izgubio značaj.