Dok je Džems O’Nil noći provodio po kojekakvim lokalima opijajući se, nije shvatao da pored njega raste dečak kome takav način života uliva jak osećaj nesigurnosti, kao ni da će mu odrastanje u pozorištu definisati budući poziv i urezati se u njegov život, razmišljanje i brilijantan intelekt toliko da će postati dramski pisac koji će napisati dvadeset drama čije će se teme uglavnom baviti tragičnim porodičnim odnosima, ali i da će upravo to dete koje je odrastalo po hotelskim sobama i na pozorišnim daskama zauvek promeniti američki pogled na pozorišni svet.

Rođen 16. oktobra 1888. Judžin O'Nil je kao jedini stalan dom u kojem je samo leti boravio poznavao skromnu porodičnu kuću u Konektikatu. Uglavnom prepušten sam sebi, uspeo je da stigne do Pristonskog univerziteta, a kada je sa njega izbačen, činilo se kao da se potpuno prepustio lavini turbulentnog života. Plovio je morima, živeo po napuštenim priobalnim kućama raznih delova Amerike, mnogo se opijao, bio depresivan i oboleo od tuberkuloze. Nakon pokušaja samoubistva sa samo 24 godine, konačno se trezveno suočio sa samim sobom i svojim mračnim umom i po prvi se u sanatorijumu u Konektikatu 1912. zapitao: „koja je istinska svrha mog postojanja na svetu”?

Danas Judžina O’Nila nazivaju američkim Šekspirom čiji su dramski junaci marginalni likovi koji se bore za svoje ideale, a kada ne usepeju da ih dosegnu završavaju u očaju i razočarenju. Kako se u njegovim replikama prvi put prepoznaje govor običnog sveta, ostao je zapamćen kao pisac koji je prvi u američku dramu uneo raalizam.

Pisao je iz subjektivno pesimističkog životnog stava obeleženog tragičnim odnosima tokom odrastanja. Među njima se posebno ističe Dugo putovanje u noć, delo za koje je zbog autobiografskih činjenica koje prikazuju probleme njegove porodice, pa ne mogu živeti u sadašnjosti, već padaju u nepovratne ponore njegove gorke prošlosti, Judžin izričito zahtevao da se objavi nakon njegove smrti, što je i učinjeno 1956.

Drama govori o jednom turobno uobičajenom danu ovisničke porodice paralizovane u međusobnim optuživanjima, ekcesnom ponašanju i prekomernom izlivu ljubavi. Kako priča svakog od junaka ima opravdanje, u jednom momentu se čini da niko nije kriv, a već u drugom se shvata da su svi krivi za mržnju i ljubav koju emotivno osakaćeni likovi pokušavaju da nađu u nekim svojim utehama dok čeprkajući po starim ranama moralno padaju sve dublje i dublje.

Pre Nobelove nagrade 1936. O' Nil je dobio tri Pulicerove nagrade. Prva objavljena drama „Izvan horizonta", postigla je veliki uspeh na Brodveju i već 1920. nagrađena ovom prestižnom nagradom, a za Dugo putovanje u noć dobio je i četvrtu, posthumno, 1957.

Život Judžina O'Nila pratile su brojne anegdote. Najpoznatija je ona koja se dugo prepričavala u književnim krugovima, a u kojoj je on kao već istaknuti pisac putujući prekookeanskim brodom zalutao do kapetanovog mosta. Kada ga je jedan od oficira ljubazno zamolio da se skloni sa palube, O'Nil je pomalo drsko odgovorio: „Zar vi ne znate da sam ja najveći dramski pisac svih vremena?”„Drago mi je da smo se upoznali", odgovorio je oficir, „ali ipak ćete morati da se sklonite, gospodine Šo".

O' Nil se ženio više puta, a u brakovima dobio dva sina i ćerku Unu, koje se odrekao onda kada se sa samo osamnaest godina zaljubila i udala za mnogo starijeg glumca, Čarli Čaplina. Uzalud je pokušavao da svoju mezimicu odvrati od ove ljubavi, a ona da izmoli oca da se predomisli. Venčanje nikada nije prihvatio, a njenu odluku nije mogao da joj oprosti. Iako mu je redovno pisala i nadala se da će se vremenom predomisliti, ostao je tvrdoglav ne prozborivši sa njom više nikada ni jednu jedinu reč.

Mada se činilo da u njegovom oštrom karakteru nema mnogo toplih emocija, ipak je uspeo celom svetu da slomi srce onda kada je u želji da uteši poslednju suprugu, glumicu Karlotu Monterej, napisao 1940. Poslednju želju i testament jednog psa koji je štampan u svega sto primeraka za ličnu upotrebu, a koji predstavlja svojevrsni oproštajni govor njihovog dalmatinca Blemija:

Ja,

Silverdin Amblem O’Nil (u porodici, među prijateljima i poznanicima poznat kao „Blemi”), zbog tereta godina i nejakosti, shvatam da se bliži kraj moga života i zbog toga izjavljujem svoju poslednju želju.

Malo šta od materijalnih dobara imam da ostavim. Psi su mudriji od ljudi. Oni ne traće svoje dane skupljajući imovinu. Oni ne uništavaju svoj san razmišljajući kako da zadrže ono što su stekli i kako da steknu ono što još nisu. Nema ničega od vrednosti što posedujem izuzev moje ljubavi i moje vere. A to ostavljam svima onima koji su me voleli, mom gospodaru i gospodarici koji će me, znam, najviše žaliti, Frimenu koji je bio tako dobar prema meni, Sinu i Roju i Vili i Naumi...

Ali, ako bi trebalo da nabrojim sve one koji su me voleli, to bi nateralo mog gospodara da napiše knjigu. Možda je tašto od mene što se hvalim kada sam tako blizu smrti, i koja pretvara sve taštine u prašinu, ali ja sam oduvek bio pas koga su mnogi voleli.

Tražim od mog gospodara i gospodariceda me uvek pamte, ali da ne žale za mnom suviše dugo. U svom životu pokušavao sam da im budemuteha u danima žalosti, i razlog za dodatnu radost u njihovoj sreći. Teško mi je da pomislim da ću čak i smrću njima prouzrokovati bol. Neka zapamte da nema psa koji je ikada vodio srećniji život (a to dugujem njihovoj ljubavi i brizi za mene), sada kada sampostao slep i gluv i nepokretan i čak me moje čulo mirisa izneverava pa bi mi zec morao biti tačno pod nosom, a ja to ne bih znao.

Osećam da ježivot suviše dugo oklevao da se oprosti od mene. Vreme je da kažem „doviđenja” pre nego što postanem teret sebi i onima koji me vole. Biće mi žao da ih ostavim, ali neće mi biti žao da umrem. Psi se ne plaše smrti kao ljudi. Mi je prihvatamo kao deo života, ne kao nešto strano i užasno što uništava život.

Šta može doći posle smrti, ko to zna? Ja bih voleo da verujem zajedno sa drugim pripadnicima moje vrste „dalmatinaca” koji su verni muhamedanci, da postoji raj u kome su svi večito mladi, gde se dani provode u razonodi, gde zečevi trče brzo, ali ne suviše brzo, gde svaki prijatan čas može biti trenutak obeda, gde u dugim večerima ima milion vatri na kojima panjevi večito gore i kraj kojih se može lepo sklupčati i gledati plamen i sanjariti, sećati se starih hrabrih dana na zemlji i ljubavi gospodara i gospodarice. Bojim se da je to suviše čak i za psa kao što sam ja da očekuje. Ali bar mir, to je sigurno. Mir i dug odmor za umorno staro srce i glavu i noge, večiti san u zemlji koju sam tako voleo. Najzad, možda je to i najbolje.

Čuo sam moju gospodaricu kad je rekla: „Kada Blemi umre, ne smemo uzeti drugog psa.” Sada je ja molim, za moju ljubav, da uzme drugog. Ja nikada nisam bio ljubomoran. Oduvek sam smatrao da je većina pasa dobra i jedna mačka, ona crna kojoj sam dozvoljavao da sa mnom deli tepih ispred kamina u dnevnoj sobi uveče, čiju sam naklonost tolerisao.

Neki psi, razume se, bolji su od drugih. Dalmatinci su jasno, najbolji. Zato predlažem dalmatinca kao svog naslednika. Teško da neko može biti tako dobrog soja ili tako lepo vaspitan ili tako izuzetan itako lep kao što sam ja bio na vrhuncu. Moj gospodar i gospodarica ne mogu zahtevati nemoguće. Ali on će dati sve od sebe, u to sam uveren, pa će čak i neke njegove neminovne mane pomoći da živi uspomena na mene.

Njemu ostavljam svoju ogrlicu i kaiš i svoj kaputić i kišni kaputić, napravljene po narudžbini kod Hermesa u Parizu 1929. godine. On ih nikada ne može nositi tako dostojanstveno kao što sam to ja činio, šetajući oko trga Vandom ili kasnije Park avenijom, dok su svi pogledi sa divljenjem bili upravljeni na mene. Ali ponovo, uveren sam da će on učiniti sve što može da ne izgleda kao neki levi provincijski pas. Ovde na ranču, možda će upoređenja čak ići njemu u prilog, u nekim stvarima.

On će, pretpostavljam, uspeti više da se približi zečevima nego što sam ja uspevao poslednjih godina. I pored svih njegovih mogućih mana ja mu sada želim sreću.

I još jedna poslednja reč oproštaja dragom gospodaru i gospodarici. Kad god posetite moj grob, recite sa žaljenjem, ali takođe sa srećom u srcu, sećajući se mog dugog srećnog života sa vama: Ovde leži onaj koji nas je voleo i koga smo mi voleli. Bez obzira kako dubok bio moj san, ja ću vas čuti i nema te smrti koja će zadržati moj duh da ne zamaše zahvalno repom."

Zapisano 17. decembra 1940.

Poslednja u nizu brojnih anegdota iz života ovog velikog pisca svakako je ona koja govori o dečaku rođenom u hotelskoj sobi na Tajms skveru, koji se šezdeset pet godina kasnije zadesio u hotelskoj sobi u Bostonu. Osetivši tog 27. novembra 1953. da mu je sudnji čas blizu, kažu da je povikao: „E, tačno sam znao! Rodio sam se u hotelskoj sobi, u hotelskoj sobi ću i završiti!”

Izvor: http://www.eoneill.com/texts/blemie/contents.htm