Definisani kao lica koja se bave traženjem milostinje u novcu ili kakve druge stvari od novčane vrednosti radi lične ili tuđe koristi, reakcija društva na njih je često indiferentnost, prezir i odbacivanje, a veoma retko tolerancija i pomoć.

Razlog tome treba tražiti u činjenici da je među njima veliki procenat, kako tvrde stručnjaci, onih koji prosjačenje smatraju svojom profesijom. Za njih je karakteristično posedovanje specifičnih tehnika i metoda nastalih kao rezultat obuke ili iskustva u pridobijanju milostinje. Metodi izazivanja sažaljenja su različiti, a najčešće se javljaju u fingiranju invaliditeta i gluvonemosti.

Mada prilikom privođenja prosjaka u Beogradu, policija kod njih nije nalazila više od 1.000 dinara, zbog ovakve vrste prevare, o njima je stvoren mit po kome oni zarađuju toliko velike sume novca, da kada skinu „kostim“ prosjaka žive čak veoma luksuznim životom.

Veliki broj prosjaka u Beogradu čine deca koja se za ovakav način života obučavaju dok su još bebe koje majke nose u naručju. Kako im nije data mogućnost izbora, prosjačenje za njih predstavlja ne samo način života, već i vrstu porodičnog biznisa u kome otac, kao šef, organizuje svoju decu i suprugu. Oni nemaju svest o tome da prose, već su ponosni što odlaze na posao i doprinose porodici tako što rade i zarađuju. Kako njihovi roditelji nisu uspeli da se socijalizuju i integrišu u postojeće društvene okvire, iako znaju da je kod nas prosjačenje zakonom kažnjivo, oni kao jedini poznati i kako tako siguran način opstanka vide u „zanatu prosjačenja” kojem zdušno podučavaju i svoje potomke.

Iako je prosjačenje u Švedskoj legalno, kako bi iskorenili siromaštvo mnogi njihovi političari se zalažu za uvođenje zabrane na ovakvu vrstu delatnosti, koja po njihovom mišljenju šteti ugledu i imidžu države.

U nameri da podstakne raspravu o prosjačenju, siromaštvu i globalnoj nejednakosti, kao i inkluziji siromašnih u društvene okvire, Muzej lepih umetnosti u Malmeu je organizovao preformans u kome su učestvovala dva prosjaka iz Rumunije, Luka Lakatus, 28-godišnji stolar i njegova devojka Marsela Kerezi. Umetnički direktor muzeja, Anders Karlson je ovim povodom izjavio: „Kao umetnik, mogu da ponudim prostor u kome ljudi mogu da razmisle o tome zašto tolerišu tolike nepravde koje se, u suštini, kose sa opštim moralom".

Ovo dešavanje je izazvalo daleko veću pažnju od one koju je očekivao. Većina posetilaca je samo protrčala kroz salu, a na pitanje zašto su to uradili odgovorili su: „Nekako vam je neprijatno, prisustvo prosjaka je učinilo da se siromaštvo čini toliko blizu, da vas prosto uznemiri“.

Čini se da smo ubačeni u neku vrstu „Matrixa”, u kojem živimo život u svetu gde je sve isprogramirano, u kome i limit osećanja određuje država do te mere, da smo trenutno u takvom stanju ispiranja mozga koje sprečava naš um, osećanja i misli da razmišljamo kao saosećajne osobe koje mogu da vide te poslednje „mohikance slobode" koju skupo plaćaju, ali nekako opstaju.