Susret sa prosjakom na ulici izaziva sažaljenje prolaznika koje budi želju da posegnu za novčanikom, okrenu glavu i brzo prođu kao da ništa nisu videli ili potrebu da im pomognu tako što će se obratiti službama koje su za njih zadužene.
Definisani kao lica koja se bave traženjem milostinje u novcu ili kakve druge stvari od novčane vrednosti radi lične ili tuđe koristi, reakcija društva na njih je često indiferentnost, prezir i odbacivanje, a veoma retko tolerancija i pomoć.
Razlog tome treba tražiti u činjenici da je među njima veliki procenat, kako tvrde stručnjaci, onih koji prosjačenje smatraju svojom profesijom. Za njih je karakteristično posedovanje specifičnih tehnika i metoda nastalih kao rezultat obuke ili iskustva u pridobijanju milostinje. Metodi izazivanja sažaljenja su različiti, a najčešće se javljaju u fingiranju invaliditeta i gluvonemosti.
Mada prilikom privođenja prosjaka u Beogradu, policija kod njih nije nalazila više od 1.000 dinara, zbog ovakve vrste prevare, o njima je stvoren mit po kome oni zarađuju toliko velike sume novca, da kada skinu „kostim“ prosjaka žive čak veoma luksuznim životom.
Veliki broj prosjaka u Beogradu čine deca koja se za ovakav način života obučavaju dok su još bebe koje majke nose u naručju. Kako im nije data mogućnost izbora, prosjačenje za njih predstavlja ne samo način života, već i vrstu porodičnog biznisa u kome otac, kao šef, organizuje svoju decu i suprugu. Oni nemaju svest o tome da prose, već su ponosni što odlaze na posao i doprinose porodici tako što rade i zarađuju. Kako njihovi roditelji nisu uspeli da se socijalizuju i integrišu u postojeće društvene okvire, iako znaju da je kod nas prosjačenje zakonom kažnjivo, oni kao jedini poznati i kako tako siguran način opstanka vide u „zanatu prosjačenja” kojem zdušno podučavaju i svoje potomke.
Iako je prosjačenje u Švedskoj legalno, kako bi iskorenili siromaštvo mnogi njihovi političari se zalažu za uvođenje zabrane na ovakvu vrstu delatnosti, koja po njihovom mišljenju šteti ugledu i imidžu države.
U nameri da podstakne raspravu o prosjačenju, siromaštvu i globalnoj nejednakosti, kao i inkluziji siromašnih u društvene okvire, Muzej lepih umetnosti u Malmeu je organizovao preformans u kome su učestvovala dva prosjaka iz Rumunije, Luka Lakatus, 28-godišnji stolar i njegova devojka Marsela Kerezi. Umetnički direktor muzeja, Anders Karlson je ovim povodom izjavio: „Kao umetnik, mogu da ponudim prostor u kome ljudi mogu da razmisle o tome zašto tolerišu tolike nepravde koje se, u suštini, kose sa opštim moralom".
Ovo dešavanje je izazvalo daleko veću pažnju od one koju je očekivao. Većina posetilaca je samo protrčala kroz salu, a na pitanje zašto su to uradili odgovorili su: „Nekako vam je neprijatno, prisustvo prosjaka je učinilo da se siromaštvo čini toliko blizu, da vas prosto uznemiri“.
Čini se da smo ubačeni u neku vrstu „Matrixa”, u kojem živimo život u svetu gde je sve isprogramirano, u kome i limit osećanja određuje država do te mere, da smo trenutno u takvom stanju ispiranja mozga koje sprečava naš um, osećanja i misli da razmišljamo kao saosećajne osobe koje mogu da vide te poslednje „mohikance slobode" koju skupo plaćaju, ali nekako opstaju.