Poslednje pismo Virdžinije Vulf

06 Sep 2013
Autor Mirjana
8180 pregleda

Posmatrati nečiju poruku napisanu neposredno pre samoubistva kao književnost može delovati nehumano i neprikladno. Iako postoji niz etičkih dilema, uključujući i onu koja podrazumeva elementarnu pristojnost i obzir prema preminuloj osobi, pismo koje je kao poruku svom suprugu Leonardu ostavila Virdžinija Vulf na neki način zaokružuje i objašnjava literarno stvaralaštvo slavne engleske književnice.

Poslednje pismo Virdžinije Vulf

Kada je reč o njenoj smrti, sam način na koji je odlučila da napusti svet predstavlja težak socijalni tabu u našem društvu. U mnogim slučajevima, naročito u onima koji uključuju mentalna oboljenja, samoubistvo izgleda kao nepotreban i ekstreman izlaz. Nakon duge borbe sa psihičkim problemima koji bi danas bili dijagnostifikovani kao neki od bipolarnih poremećaja, engleska književnica je na najracionalniji mogući način objasnila svoju odluku čoveku koji joj je dugi niz godina bio životni oslonac i podrška.

Najdraži,

pouzdano osećam da ponovo ludim. Mislim da ne možemo opet prolaziti kroz još jedan strašan period. Neću se oporaviti ovoga puta. Počinjem da čujem glasove, i ne mogu da se skoncentrišem. Zbog toga činim ono što je najbolje za nas. Pružio si mi najveću moguću sreću. U svakom smislu si bio sve ono što si mogao biti. Mislim da ne postoji dvoje ljudi koji su bili srećni kao mi pre nego što je nastupila ova užasna bolest. Ne mogu više da se borim. Svesna sam da uništavam tvoj život, i da bi da ja nisam tu bio sposoban da radiš. I hoćeš, ja to znam. Vidiš da više ni ovo ne mogu da napišem kako treba. Ne mogu da čitam. Ono što želim da kažem je da svu sreću u svom životu dugujem tebi. Bio si veoma pažljiv prema meni i neverovatno dobar. Želim to da kažem - a to i svi znaju. Da je iko mogao da me spasi, to bi bio ti. Iz mene je nestalo sve sem sigurnosti u tvoju dobrotu. Ne mogu više da uništavam tvoj život. Mislim da niko na svetu ne može biti srećniji nego što smo mi bili nekad.

Teška bolest bacila je senku patnje i bola na život i stvaralaštvo velike umetnice. Nakon smrti Virdžinije Vulf, 1941. godine, ostala su brojna književna dela, ali i ovaj dirljiv dokument koji svojom jednostavnošću i iskrenošću svedoči o jednom velikom prijateljstvu i ljubavi.

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Ostavite Vaš komentar

Ako niste već objavljivali komentare na našem magazinu, komentar će biti objavljen posle moderacije. Vaša email adresa neće biti objavljena. Sva polja su obavezna.

2 komentara

 
Sopček Đura, 18 Mar 2015

Ko o čemu, baba o uštipcima! Često, kao ova imaginarna baba, s pozicije ateiste, u ovakvim i u nebrojeno drugih, sličnih situacija, postavljam pitanje: GDE JE TU BOG???

Odgovori
 
Ana Počuča, 30 Jul 2017

Poštovani, verujem da bi vam veliki Stajnbek u svom duhu mudrosti, blagosti i neprekidne širine savetovao da ne sudite i da najmanje sebi dozvolite da govorite u Njegovo ime.

Odgovori

Podelite sa prijateljima

Translate article

Pročitajte slične članke

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

Medias na Fejsbuku

Medias na Twitteru