Nathan W. Pyle je ilustrovao jedno predavanje kojem je prisustvovao. Jednostavna vežba je trebalo da objasni koncept privilegovanosti i društvenih kretanja. Profesor je svakom studentu dao list papira i zamolio da ga zgužva u lopticu.

Onda je postavio kantu za otpatke na sredinu učionice ispred table. Rekao je studentima da oni u tom trenutku predstavljaju stanovništvo svoje države. Svako ima jednaku šansu da se obogati ili na neki drugi način podigne svoj status na društvenoj lestvici.

Sve što treba da urade, je da sa mesta na kojem sede ubace lopticu papira u kantu.

Studenti iz zadnjih klupa su se pobunili. Ispred sebe su videli mnogo redova onih koji su imali veće šanse da ubace lopticu u korpu nego oni.

Svi su pokušali da pogode korpu. Očekivano, većina studenata iz prvih redova je uspela (mada ne svi), ali svega nekoliko studenata iz poslednjih redova je uspelo da postigne pogodak.

Profesor je na kraju vežbe definisao ono što je bilo očigledno. Ukoliko pozicija na kojoj su ima lakši pristup cilju, šanse su im veće. To je ono što nazivamo privilegijama ili povlašćenim položajima.

Postavio im je jedno zanimljivo pitanje: „Da li ste primetili da su se zbog pravila ove igre pobunili samo oni iz zadnjih redova?”

Ljudi koji su sedeli u prvim redovima nisu obraćali pažnju na privilegiju u kojoj su „rođeni”. Nisu je ni primećivali. Sve što su mogli da vide je razmak od 3 metra između sebe i korpe. Oni ispred sebe nisu imali redove prepreka i ljude koji imaju bolji pogled na korpu od njih.

Svoje predavanje je zaključio rečima:

„Posao vas koji učite je da budete svesni svojih privilegija i da koristite konkretnu privilegiju koja se zove obrazovanje najbolje što možete u ostvarenju svojih ciljeva, dok se istovremeno borite za prava onih koji su u redovima iza vas.”

izvor: BuzzFeed