„Prvenstveno jer su televizija i video-igrice primeri jednostrane komunikacije u kojoj deca satima ćute, a vokabular kojim govore junaci crtanih filmova zadovoljava govorni nivo dece od dve godine. Ako oslušnemo komunikaciju ovih mališana, videćemo da je ona puna neartikulisanih glasova i ratničkih pokliča kojima govore junaci crtanih filmova ili video-igrica i veoma siromašna.” (dr Mirjana Sovilj - direktorka instituta za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora).

Stručnjaci takode raspravljaju o negativnim posledicama gledanja nasilja. Prema ispitivanjima, tinejdžersko nasilje u 19. godini veće je ukoliko je gledanost TV-nasilja u 8. godini česta. Ono se beleži u čak 85% filmova koji se svakodnevno pokazuju na TV-u. Ekstremno je psihološki štetno nerealno prikazivanje nasilja bez posledica ili kazni. Amerikanci za porast maloletničkog nasilništva (126 posto) između 1976. i 1992. godine, tvrde da ovo ima jako veliku ulogu. Smanjen osećaj zajedništva je takođe posledica prevelikog gledanja televizije. Kod dece se to ogleda u manjem učestvovanju u organizovanim aktivnostima van kuće i umanjenom poverenju prema drugima. Ali psihološki problemi nisu jedini rizik. Postoji velka veza između ishrane i gojaznosti zbog navike učestalog sedenja i gledanja televizije. TV zavisnike zovu „kauč krompirima" sa razlogom.

Niko ne kaže da se u 21. veku deca moraju apsolutno udaljiti od TV aparata, međutim, to je potrebno dozirati uz izbor koji neće imati negativnih posledica po mališane. Tek taj problem je teško rešiti, jer današnji izbor nije adekvatan za bilo kakvo obrazovanje podmlatka.

Enormna količina „reality show" emisija i izbora talenta svakojake vrste nas je preplavila i srozala kvalitet programa na sramno nizak stepen. „Survivor", „Veliki brat", „Farma", „Akademija debelih" i na kraju „Sami u tami"... Sigurno sam nešto propustila, ali je i ovo previše. Jasno mi je šta je komercijala i gde leže pare, jedino mi nisu jasne persone koje fiksiraju TV po dva sata da im slučajno nešto ne promakne. A posmatraju polusvet koji se šunja levo-desno, (a po nekada i dok spavaju), sve sa idejom da dočekaju moguću svađu, eventualni seks ili besmisleno pijanstvo gde svi učesnici pevaju u delirijumu, psuju, pljuju, vređaju i ponašaju se onako kako ne bi ni jedan čovek koji imalo drži do sebe. Opravdanje je veliki novac? Velika gledanost? Napredovanje u „karijeri"?

Mediji ne treba samo da zabave narod. Oni bi morali da budu i moralno odgovorni za formiranje ukusa i sistema vrednosti novih naraštaja. A morate priznati da to itekako utice na budućnost svih nas. Ovako je stvorena vojska onih koji se bave drugima iz jedne „patos" perspektive. Mislim da je ta vojska mladih ljudi izgubljena, ali ovi klinci koji dolaze ne zaslužuju da izgube svoj identitet zarad iskrivljenih odluka o prioritetima kod svih televizija.

Program za najmlađe, takoreći i ne postoji. Za njih niko ne mari. Poslednje generacije koje su imale, da kažemo, zdravo detinjstvo uz mali ekran su one iz sedamdesetih i osamdesetih. Setite se obraćanja Duška Radovića sa „Poštovana deco"... Branka Kockice... Zmajevog „Nevena", „Muzičkog tobogana", „Na slovo na slovo". Da nije bilo „Priče iz Nepričave", veliki broj gradske dece ne bi ni znao kako izgleda život na selu. Školski program se davao dva puta dnevno, kako bi mogla da ga gledaju deca iz obe školske smene. Emisije su pravili ljudi koji su voleli mališane. Džon Timoti Bajford, Dragan Laković, Raša Popov, Duško Radović, Ršumović, Donka Špiček...

Opravdanje što više nema ničega od svega toga je „mala gledanost". Vladimir Andrić, reditelj i pisac za decu, koji je bio urednik od 2004. do 2009. godine, pokušao je da učini nešto po tom pitanju. Nije uspeo, uz već poznato obrazloženje da „nema para". Bez obzira što bi jedan serijal za decu koštao manje nego za odrasle i bez obzira što je propisano da se prave emisije za decu, to nikoga ne interesuje. Deca čine oko 25 procenata populacije... To je 100 procenata budućnosti, ali to nama izgeda da apsolutno ništa ne znači.