Pronađeno je 6 do sada, a legenda kaže da ih ima 13 ( koje li slučajnosti). Kada se (ili, ako se) pronađu svih 13, čovečanstvo će dostići vrhunac napretka, blagostanja i duhovnog mira. Reč je o jednoj od najvećih misterija današnjice. Kristalne lobanje su od svog pojavljivanja bile obavijene velom tajni i misterije, što svojom autentičnosti sa lobanjom homo-sapiensa, što zbog materijala od kojih su napravljene, bilo time što se ne zna koliko su tačno stare, a posebno što je za njihovu izradu potrebno mnogo više od onoga čime su naši preci raspolagali.
Prva se pojavila početkom XX veka kada je engleski pustolov F.A. Mitchell-Hedges skitao Amerikom u potrazi za avanturama i uzbudljivim životom. Na svom putovanju kroz Ontario on je pronašao jednu devojčicu koju je usvojio, a baš ona je pronašla lobanju 1927. godine dok su vršili arheološka iskopavanja Majanskog grada Lubaantuma u Hondurasu. Saplela se o nju slučajno, u podnožju oltara, na svoj 17. rođendan. Ondašnji starosedeoci su rekli da je to njihovo božanstvo koje može doneti život i smrt. F.A. Mitchel je u svojim memoarima izdatim 1954. godine zapisao da je lobanja stara oko 3.600 godina, napravljena od jednog komada kristala i da je bilo potrebno 150-300 godina glancanja peskom i vodom da se napravi u današnjem obliku. I to je sve. Vrlo škrto za najveće arheološko otkriće toga doba, naročito ako se zna u kojim je uslovima nađena (baš na svoj 17. rođendan se devojka saplela o lobanju pored gomile radnika koji su tu radili nedeljama po ceo dan). Da ne spominjemo i to da su starosedeoci mirno bez ikakvog protesta pustili da se njihovo i božanstvo njihovih predaka tek tako odnese negde (ili se oni bune samo u Holivudskim filmovima radi dramatike i specijalnih efekata).
Druge svetski poznate lobanje se nalaze jedna u pariskom muzeju ‘’Quai Branly’’, druga u britanskom ‘’Museum of Mankind’’ i treća u američkom muzeju ‘’Smithsonian’’. Još dve se nalaze u privatnom vlasništvu bogatih kolekcionara čiji se identitet dobro krije. I njih prati ne manje tajni nego prvu, francuski muzej je kupio svoj primerak od nekog prodavca artefakata Bobana Eugena (ako ste pomislili na nekog našeg čoveka koji se znamo-već-kako domogao lobanje, varate se, ovaj je Francuz), koji se nikad kasnije nije više pojavio; britanski muzej je svoju lobanju kupio u nekoj zlatari u Nju Jorku čiji vlasnik nije mogao da kaže odakle njemu taj vredni eksponat; a američki muzej je svoj primerak dobio anonimnom poštom (skroman čovek nije želeo da mu se ime pojavljuje u novinama).
U svetlu poslednjih istraživanja, elektronskim mikroskopom i drugim tehnikama moderne nauke (nešto i upornim radom istražitelja) došlo se do nekih interesantnih podataka. Kristalne lobanje su stare, ne 3600 godina kako je tvrdio F.A. Mitchel, ne 12000 godina kako su tvrdili neki mistici i duhovnici (mislim na one što se bave duhovima) nego ''čak'' 200 godina i nastale su u drugoj polovini XIX veka, i da se na njima zaradila gomila novca. Najviše gore, pomenuti Boban Eugene koji ih je prodavao kao vredne istorijske artefakte, a zatim kćerka F.A. Mitchell-a, Ana, koja je debelo naplaćivala svetske turneje svoje lobanje. Na ovu izjavu nekih naučinka odmah su se pojavili protesti gomile ljudi koji i dalje tvrde da su lobanje ostaci starih civilizacija, ostavljene nama u amanet kako bi smo u budućnosti dostigli viši nivo svesti i živeli bolje. Prevara ili ne, obe teorije imaju svoje pobornike koji tvrdoglavo i vatreno brane svoj stav, kristalne lobanje su umetničko delo koje je svojim izgledom bude i jezu i divljenje.