Kao prvenac sveštenika Miloša i majke Jelisavete Veselinović, Janko Veselinović je rođen 13. maja 1862. u Crnoborskom Salašu u Mačvi. Iako je ova porodica uskoro dobila još pet članova, Janko je bio najnestašniji, zbog čega je od strogih učitelja u školi često dobijao batine. Gimnazijsko školovanje je nastavio u Šapcu gde se prvi put sreo sa jednom od svojih trajnih ljubavi, pozorištem. Uzalud je njegov otac pokušavao da ga usmeri putem bogoslovije, njegov nemirni duh ga je odveo u sasvim drugom pravcu. Postao je učitelj, a potom književnik čije pripovetke, (Slike iz seoskog života), romani (Hajduk Stanko) i pozorišni komadi (Đido) danas predstavljaju nezamenljiv biser srpskog književnog stvaralaštva, a Veselinovića svrstavaju u začetnika naše realističke seoske pripovetke.

Uzavrele političke strasti na pragu novog veka podelile su javnost na pripadnost partijama, a zbog različitih dinastičkih simpatija viđeniji ljudi su se međusobno zavađali i preko novina oštro polemisali. Pohađajući učiteljsku školu u Beogradu, Veselinović je preko starijih kolega i iz novina došao do saznanja o novim političkim idejama koje su ga toliko obuzele da se i sam aktivno uključio u politički život Srbije pristupivši pokretu Svetozara Markovića. Dok je vremenom njegov književni opus postajao sve zapaženiji, zbog političkog angažovanja je kao učitelj često bio premeštan, a kako i uprkos tome nije postao lojalan, u više navrata je bio hapšen i zatvaran.

Svet drži vera i pouzdanje. Da sve klone, sve bi propalo! Ako si pao nemaš kud, osim da opet ustaneš.

Na početak njegovog književnog stvaralaštva značajno je uticala Svileuva, malo mesto u okviru Koceljeva u kome je dobio zvanje privremenog učitelja. Duhovit, spontan i iskren u razgovoru sa seljanima, veoma brzo je postao omiljena ličnost koju su od milošte svi u selu zvali uča i kojoj su rado prepričavali svoje seoske dogodovštine, a on ih oduševljeno zapisivao i pokušavajući da se opredeli u književnom pravcu, mnogo pisao, brisao i nezadovoljan cepao. Kako je to bilo jedino nešto što je radio sa upornoćšću koju ni u čemu drugom do tada nije pokazao, uspeh je konačno došao. Samo dva dana nakon što je napunio 24. godine, Šabački glasnik objavio je njegovu prvu pripovetku Na prelu, a potom su u nastavcima izlazile i ostale pripovetke koje je napisao, a koje je kasnije objavio u zbirci Slike iz seoskog života.

Tokom dvadeset godina umetničkog stvaralaštva, odan ideji Svetozara Markovića o vrlini patrijarhalnog načina života, napisao je 127 pripovedaka u kojima je folklornom stilizacijom sa lirsko sentimentalnim patosom predstavio „idiličan“ život naših seljana, stvorivši na taj način svojevrstan ep o seoskoj zadruzi koja je po pravilu bila osnov za tragično rasipanje i propast seoske zajednice.

U njegovoj ostavštini nalaze se i dva završena i dva nezavršena romana, od kojih je najznačajniji Hajduk Stanko, u kojem je prikazao romantičarsku sliku borbe za oslobađanje od Turaka koji je zbog dinamične radnje i razvijene fabule doživeo veliku naklonost čitalaca i postao nezaobilazna školska lektira i prava narodna knjiga.

Veselinović je posebno bio ponosan na svoja dva pozorišna dela Potera i Đido koji se smatra našim najuspešnijim komadom sa pevanjem i za koga ne samo da je muziku komponovao i hor učio pevanju Davorin Jenko, već je i sam obučen u seosko ruho pevao na premijeri predstave i nekoliko narednih izvedbi u Narodnom pozorištu u Beogradu. Dok je kritika o ovim delima imala podeljeno mišljenje, publika ih je bezrezervno prihvatala, a koliko god da je od kritičkog pera tog vremena bio osporavan, smatra se da niko u narodu nije bio toliko popularan i voljen kao što je to bio on.

Legenda o književnom boemu koji je plenio harizmom, neposrednošću i bitkim perom, začela se još za njegovog života, a u formi raznih anegdota iz piščevog života sačuvana je i danas.

Najpoznatija među njima je ona u kojoj pisac priča svojim prijateljima jedne večeri u u skadarlijskoj kafani „Tri šešira“, kako mu je kafana spasila život. Dok je te noći lumpovao sa svojim prijateljima, u njegovom stanu u potkrovlju se tačno iznad njegovog kreveta sručila greda, koja bi ga zasigurno ubila da je te večeri uredno otišao u krevet.

Koliko god bio lep, boemski život je veoma rano ostavio težak danak na zdravlje Janka Veselinovića. Kada je krajem maja 1905. teško bolestan od tuberkuloze iz Beograda krenuo brodom za Mačvu sa željom da se iskupi ocu i zatraži oproštaj za sve nestašluke koje mu je tokom kratkog života doneo, sa dubokim saznanjem da ga više nikada neće videti, ispratilo ga je mnogo prijatelja i poštovalaca.

Poslednjih meseci života prijatelji su ga hrabrili da će se njegova Zvezda opet obnoviti, a on je na to odgovarao: Svetlela je onda dok je bilo mračno u srpskom društvu i politici.

Napustio nas je 26. juna 1905. ne znajući da će čitav niz srpskih romana nastalih dvadesetog veka, a čija se tematika bazira na društveno političkim manama 20. veka kod nas, biti sazdana na temeljima književnog mišljenja koje je on sigurnim i jasnim perom zauvek vaspostavio.