Radoje Domanović je rođen 1873. u selu Ovsište u blizini Kragujevca, detinjstvo je proveo u selu Jarušice gde je i završio osnovnu školu, potom gimnaziju u Kragujevcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Kao sin seoskog učitelja opozicionara i majke koja potiče iz ustaničke porodice Cukića, ovaj dečak je odgajan u duhu narodne poezije. Od roditelja je nasledio jak karakter i prkos prema svim vidovima tiranije i poltronskog režima koji su kasnije značajno obeležili njegov pravac, stvorili snažan književni bunt i jasno političko opredeljenje koje ga je inspirisalo da napiše najbolje političke satire kod nas.

Kako su njegova dela predstavljala satirično viđenje stvarnosti, on je zbog takvog stava kao profesor srpskog jezika bio stalno proganjan, premeštan i otpuštan sa posla. Uprkos tome, ona su proširila granice realizma kod nas. Domanović se nije bavio prošlošću, već je ismevao mračnu, pesimističku viziju stvarnosti koja ga je okruživala, a koja nikako nije bila u skladu sa optimizmom tadašnjih realista.

U svojim delima on je skidao lažan oreol sa diktature monarhije, otkrivao njene slabosti i rugobe, pogađao u suštinu koja jasno govori o vlasti koja se otuđila od naroda negujući poltronstvo, beskičmenjaštvo i korumpiranost karaktera čime je unakazila demokratski duh kao bitno obeležje bića našeg naroda. Glavno oružje ovih satira je usmereno protiv laži, demagogije i moralne korupcije, koje pisac oštroumno duhovitom karikaturom omrznutog režima plasira na način koji rado čita inteligencija, ali i radnici, vojnici, seljani. Iako su se alegorijom branile od cenzure ove pripovetke su potpuno jasne, a kako su pisane u formi narodnog predanja narod ih je znao napamet.

Provirim napolje, kad imam šta videti: jedan čovek sa nekom trorogljastom, sjajnom kapom, a u šarenu odelu, jaše jednog drugog u vrlo bogatu odelu običnog, građanskog kroja, i zaustavi se pred mehanom te se skide. Mehandžija iziđe i pokloni se do zemlje, a onaj čovek u šarenom odelu uđe u mehanu i sede za naročito ukrašen sto. Onaj u građanskom odelu ostade pred mehanom čekajući. Mehandžija se pred njim duboko pokloni.

Šta ovo znači? – upitah zbunjeno? Pa ovaj što uđe u mehanu, to je viši pandur, a ovo je jedan od najuglednijih građana, naš veliki bogataš i patriota – prošaputa mehandžija. Pa što dopušta da ga jaše? Mehandžija mahnu na mene glavom, te odosmo malo u stranu, nasmeja se nakratko prezrivo i reče: Pa to se kod nas smatra za počast koje se retko ko udostoji!

Odlomak iz pripovetke Danga

Satirične pripovetke koje predstavljaju najznačajniji deo Domanovićevog stvaralaštva su nastale u poslednjim godinama obrenovićevskog apsolutizma (1898. – 1903.).

One se mogu podeliti na:

• Pripovetke u kojima sve ostaje u granicama realno mogućeg (Pozorište u palanci, Ne razuem, Glasam za slepca.. )
• Humorističko-satirične pripovetke sa elementom fantastike (Marko Kraljević po drugi put među Srbima, Razmišljanje jednog običnog srpskog vola...)
• Alegorijsko-satirične pripovetke (Danga, Vođa, Mrtvo more, Stradija...)

Domanovićeva humoristična stvarnost se obično ogleda kroz oči putnika koji stiže u nekakvu daleku, nepoznatu zemlju u kojoj je sve naopako. Ljudi dobijaju ordenje za dela zbog kojih inače sledi kazna zatvora, ministri se bave skakavim drugim poslovima ali ne i onim zbog kojih su postavljeni na tu funkciju, poslanici izgovaraju mišljenja koja su podeljena svima da nauče pa kao da su đaci u školi svi ih ponavljaju kao naučenu pesmicu (Stradija). Građani su presrećni kada ih jašu kmetovi i policija, a sa radošću ne samo da primaju naredbu koja glasi: Kako bi se razlikovali naši od njinih svakom našem građaninu ima da se udari žig na čelo, već i sam čin žigosanja pretvaraju u veliku svečanost koja nosi obeležje snažnog nacionalnog osećanja (Danga).

Njegova dela nas obično na samom početku vode u milu nam majku napaćenu Srbiju u kojoj caruje neki vođa, a potom on ismeva kolektivnu opsednutost silnog i poštenog srpskog naroda njegovim likom i delom, zbog čega se kod pisca oseća da je i sam svojim narodom blago rečeno bio razočaran (Vođa).

Nakon pada režima kralja Aleksandra Obrenovića, nezadovoljan malim promenama u državi, tvorac srpske satirične pripovetke je osnovao list kome je dao naziv svoje najpopularnije satire „Stradija” a u kojem je bio i vlasnik i odgovorni urednik, jedini saradnik i korektor. Prkosnim individualizmom pokušao je da se bori i protiv novog režima, ali kako nije bilo velikog odjeka, polako je tonuo u beogradski boemski način života sve dok nas usamljen u svojoj ideji, demoralisan, ogorčen i veoma siromašan nije napustio 4. avgusta 1908. u 35. godini života, ostavivši nam pripovetke čija misao ne samo da i danas živi, već je još uvek i veoma aktuelna.

Oni koji su imali priliku da ga poznaju kažu da je u privatnom životu bio oštar i borben, spreman da sruči u oči najgrublju istinu naročito onima koji su imali važan uticaj u društvu. Često su se prepričavale anegdote koje su pratile njegov mrgodan karakter i britak humor. Evo jedne od njih:

Jednom prilikom dok je sedeo sa prijateljima u kafani njihovom stolu se priključio nepoznati činovnik. Slušajući njegova naklapanja satiričar je ostao ćutljiv sve dok novajlija nije spomenuo da se rodio istog dana kada je umro pesnik Đura Jakšić. Domanović nije odoleo a da ne prokomentariše rečima: Dve nesreće za srpski narod u jedan te isti dan!