Rat Ruža koji je trajao od 1455. do 1485. godine, je zapravo serija dinastičkih građanskih ratova između kuća Lankaster (Lancaster) i Jork (York) za engleski presto, a ime je dobio mnogo godina kasnije zbog grbova tih porodica: bele ruže Jorka i crvene ruže Lankastera. Obe kuće su polagale pravo na presto Engleske, jer su vodile poreklo od sinova bivšeg kralja Engleske Edvarda III Plantageneta (1312. - 1377.god.) Kuća Jork možda nikada ne bi istakla svoj zahtev za nasleđem krune da Henri Bolinbruk 1399. godine nije svrgao nepopularnog Edvarda II i došao na vlast kao kralj Henri VI. Nakon njegove smrti 1422. godine, stanje u Engleskoj je bilo tako loše da se graničilo sa anarhijom. Engleskom su vladale plemićke porodice sa jakom privatnom vojskom, porezi su opterećivali ionako siromašno stanovništvo a bezakonje je vladalo širom zemlje. Henri, duševno bolestan, bio je u senci svoje supruge Margarete Anžujske koja je oslabila uticaj Engleske u Francuskoj.

Prvi napad ludila koji je pogodio Henrija VI 1453. godine, izazvao je snažnu baronsku kliku pod vođstvom Ričarda Nevila, erla od Vorvika, da proglase Ričarda, vojvodu od Jorka za zaštitnika krune. Kada se Henri oporavio dve godine kasnije, ponovo je uspostavio autoritet stranci svoje supruge Margarete Anžujske, primoravši Ričarda od Jorka da napusti dvor. Kako je Henri bio slabog karaktera i duševno poremećen, pravi vođa kuće Lankaster je bila njegova supruga Margareta, odlučna, agresivna i energična žena. Ona je strahujući od moguće pobune koju bi kuća Jork mogla da podigne zbog nesposobnosti i bolesti kralja, osnovala savez protiv Ričarda od Jorka koji je bio prisiljen da sakupi vojsku zarad lične sigurnosti. To je dovelo do prve bitke u Ratu Ruža, kod Sen Albansa 22. maja 1455. godine gde su Lankasterske snage doživele poraz, a kuća Jork je ojačala svoj uticaj. Nakon ovog prvog otvorenog sukoba nastupile su 4 godine nelagodnog mira, kao da su obe kuće šokirane onim što se desilo. Građanski rat je nastavljen 1459. godine, kada se zbog drugog napada ludila kod Henrija Vi postavilo pitanje ko će ga naslediti u slučaju abdikacije. Margareta Anžujska je napala Jorksiste kod mesta Blor Hit (Blore Heat) koji su odneli još jednu pobedu, ali je samo 20 dana kasnije Ričard morao da se povuče iz Engleske u Kale, nakon poraza 12. oktobra kod Ludford Bridža (Ludford Bridge).

U Francuskoj je lord Varvik, kasnije nazvan ''kingmejker'' (kingmaker), pregrupisao i obnovio vojsku Jorka i izveo seriju napada na englesku obalu. Najveći poraz Lankastera se dogodio 10. jula 1460. godine kod Northemptona. Kralj Henri VI je zarobljen i odveden u London Tauer (London Tower). Ričard je zatražio pravo na krunu, ali je pristao da to bude tek nakon smrti Henrija VI. Kako je to praktično ostavilo bez krune Henrijevog sina, princa Edvarda, kraljica Margareta je nastavila rad u opoziciji. Sakupivši velike snage u severnoj Engleskoj, Margareta je predstavljala veliku pretnju Ričardu i on je, iako brojčano slabiji, napada 30. decembra kod Vejkfilda (Vakefield). Ričard gubi život u borbi a Lankasterska vojska kreće prema Londonu, usput porazivši i lorda Varvika u drugoj bitci kod Sen Albansa 17. februara 1461. godine. U međuvremenu, Ričardov najstariji sin i naslednik, Edvard, pobeđuje Lankasterce 2. februara kod Mortimerovog Krsta (Mortimer's Cross) blizu granice sa Velsom i kreće usiljenim maršom da stigne u London pre Margarete. Mladi vojvoda od Jorka je proglašen za kralja Edvarda IV u Vestminsteru 4. marta, a zatim sakupivši svu vojsku kreće u susret Margareti.

Kod mesta Tauton (Towton) 29. marta 1461. godine, odigrala se najveća i najkrvavija bitka u Ratu Ruža. Procenjuje se da je na obe strane bilo između 40 i 80 hiljada vojnika, od kojih je život izgubilo 20 hiljada. Margareta, koja nije umela da iskoristi svoju veliku pobedu u bitkama kod Vejkfilda i Sen Albansa, sukobila se sa udruženim snagama Edvarda IV i Ričarda Nevila, vojvode od Norfolka. Borba je trajala 10 časova u snažnoj snežnoj oluji, a prevagu je doneo dolazak svežih trupa pod komandom trećeg vojvode od Norfolka, Džona Moubreja. Snage Lankastera su totalno poražene, vojska je bežala nemilosrdno gonjena i ubijana, a Margareta i njen sin Henri su pobegli u Škotsku.

Sledeća runda ratova izrasla je iz sukoba unutar redova Jorksista, jer je Varvik sve više osuđivao spoljnu politiku kralja Edvarda. Edvard se uz to 1464. godine tajno oženio mladom udovicom Elizabet Vudvil, a ne francuskom princezom, po Vorvikovom savetu. Rođaci kraljice su počeli da stiču veći uticaj na kralja nego Vorvik, a meru je prevršilo kraljevo odbijanje da se Vorvikove kćeri udaju za Edvardovu braću Džordža i Ričarda III. Građanski rat je obnovljen 1469. godine. Varvik i Edvardov buntovni brat Džordž, vojvoda od Klarensa, su digli pobunu na severu Engleske i jula meseca kod mesta Edžkot (Edgecot) pobeđuju kraljeve pristalice, i zarobljavaju kralja. Vorvik i Džordž teraju Edvarda da sazove parlament i prenese krunu svom bratu Džordžu, ali je treći brat Ričard III, vojvoda od Glostera, na čelu vojske lojalnih kralju, porazio Vorvika u bitci kod Loskot Filda (Loscot Field), 12. marta 1470. godine i naterao ga na bekstvo u Francusku.

Vorvik se u Francuskoj povezao sa francuskim kraljem Lujom XI i bivšom protivnicom, Margaret Anžujskom, i uz njihovu pomoć se iskrcao u Englesku septembra 1470. godine. Edvard nepripremljen za tako veliku invaziju, beži iz Engleske u Burgundiju, a Vorvik i Margareta vraćaju krunu Henriju VI. Henri ipak nije dugo bio na prestolu, jer je Edvard obezbedio pomoć Burgundije i već u martu 1471. godine se vraća u Englesku, gde u bitci kod Barneta 14. aprila pobedjuje Vorvika. Njegov brat Džordž se vraća bratu i priznaje ga kao kralja, a Margaret, čuvši o porazu kod Barneta beži na zapad ka Velsu. Edvard je stiže 4. maja i u bitci kod Tjuksberija (Tewkesbury) i zadaje odlučujući udarac njenoj vojsci. Margaret je zarobljena, vojska razbijena, a njen sin Henri VI je ubijen u London Taueru, čime je Edvardov presto osiguran do njegove smrti 1483. godine.

Nakon smrti Edvarda IV, 1483. godine, njegov brat Ričard III se proglasio za čuvara krune, jer je novi kralj Edvard V imao samo 12 godina. Ubrzo nakon toga, Ričard uspeva da parlament proglasi Edvarda V i njegovog brata Ričarda kao nezakonite naslednike krune. Svoje bratance je zatvorio u kulu (od tada su njih dvojica poznati kao Prinčevi iz kule) i o njima se nikada više nije ništa čulo. Sudbina ta dva princa je jedna od najvećih enigmi u engleskoj istoriji. Ričard III je postao legitimno jedini živi naslednik engleskog prestola, a kući Lankaster je jedina nada ostao još Henri Tjudor, nezakoniti polubrat Henrija VI, koji je dva puta pokušao da ugrozi Ričarda III. Prvi put bezuspešno uz pomoć Bretanje, a drugi put uz pomoć Francuske, avgusta 1485. godine. U bitci na Bostforskom polju, Henri je savladao Ričarda, 22. avgusta 1485. godine, uz pomoć francuske vojske i prebega iz kuće Jork, dovevši tridesetogodišnji rat do kraja. Uhvaćena sa dve strane, ne dobivši pomoć na vreme, vojska Jorka je pobegla, dok je Ričard III ostao na bojnom polju ubijen u močvari. Henri Tjudor se krunisao za kralja kao Henri VII, a 1486. godine sklapa brak sa Elizabetom od Jorka, ćerkom Edvarda IV. Time je pridobio mnoge članove kuće Jork, ili je bar umanjio njihovu borbenost. Henri je simbolično ponovo ujedinio dve suparničke kraljevske porodice, a kao svoj grb uzeo je kombinaciju bele ruže Jorka i crvene ruže Lankastera, crveno-belu ružu Tjudora. Nakon ovoga rata, veliki plemići u Engleskoj nikada više nisu dostigli svoj nekadašnji sjaj i moć, trgovačka klasa je počela da jača, a Henri VII je uspešno uveo Englesku iz srednjevekovnog doba u doba renesanse.