Prababa bi ostala gladna

11 Aug 2014
643 pregleda

Vreme kad se živelo po principu „uberi iz bašte i stavi na sto” je prošlost. Deluje paradoksalno, ali čovek je o hrani manje mislio kada je bio prinuđen da većinu onoga što pojede sam uzgaja.

Prababa bi ostala gladna

Danas, iako je sve dostupno i sve na dohvat ruke, postoji stalna dilema da li jedemo previše, premalo, ili koristimo obilje namirnica koje su nutritivno bezvredne. U moru saveta za zdravu ishranu u kojima su stavovi dijametralno suprotni, ali je i svaki postavljen na tako dobrim argumentima da onog drugog obezvređuje, jedan mi se učinio prilično razuman i jednostavan - ne jedi ništa što tvoja prababa ne bi prepoznala kao hranu. Jasno je šta je autor hteo da kaže, naši preci nisu poznavali šarene kesice industrijski kombinovanih i do neprepoznatljivosti obrađenih namirnica.

Iako deluje jednostavno, ovo pravilo je danas gotovo nemoguće slediti. Kad zagrebemo po površini, shvatamo da problem nije samo u čips-pizza-cocacola bermudskom trouglu, već da se i kultura domaće kuhinje potpuno predala vlasti surogata i aditiva. Prababa sa početka priče bi se našla u čudu nad prizorom iz naših tanjira. Sve što tokom uzgoja i uspe da sačuva svoj izvorni ukus, miris i izgled, u našoj kuhinji završi onesvešćeno žutim začinima razne vrste, udavljeno u pavlakama za kuvanje ili ućutkano u kesama za pečenje uz dodatak jakih mešavina aditiva.

Konzumiranje industrijski obrađene hrane pune pojačivača ukusa nam je u velikoj meri uništilo osećaj za blage, prirodne arome svežih namirnica, pa nam sve što dobro ne začinimo deluje bljutavo i anemično. Dostupnost jeftinih surogata poput margarina umesto maslaca, biljnih sireva umesto kvalitetnih mlečnih proizvoda, ili zašećerenih voda sa veštačkim aromama umesto voćnih sokova daje nam iluziju izobilja, dok je trpeza danas zapravo daleko jadnija od one za kojom su sedeli naši naizgled siromašni preci.

Imamo li opravdanje za ovakvu torturu nad hranom i, kao logičan sled, nad svojim zdravljem? Možemo li uopšte odgovornost za naše svesne i racionalne odluke preneti na nekog drugog? Zašto oberučke prihvatamo skrnavljenje stare, dobre i kvalitetne hrane sintetičkim dopunama? Kako smo dozvolili da nam i u jogurt ubace šećer, termički obrađeno voće i razne aditive?

Jedino logično rešenje je u nepristajanju na pomodarske trendove i odbijanje izgovora brzog života. Gde zapravo žurimo, pa ne stižemo da ono što jedemo pripremimo koristeći prirodne začine i tradicionalne tehnike? Zapad od kojeg usvajamo naviku instant kulinarstva je odavno shvatio greške u takvom pristupu hrani i sve više se okreće slow food standardu, uz neprekidnu borbu sa agresivnim i jakim tržištem nekvalitetne hrane. Pravo je vreme je da prevaziđemo nakaradnu fascinaciju šarenim kesicama, konzervama i teglama sa sumnjivim sadržajem i vratimo se bašti, ili bar svima dostupnoj zelenoj pijaci.

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Ostavite Vaš komentar

Ako niste već objavljivali komentare na našem magazinu, komentar će biti objavljen posle moderacije. Vaša email adresa neće biti objavljena. Sva polja su obavezna.

0 komentara

Podelite sa prijateljima

Translate article

Pročitajte slične članke

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

Medias na Fejsbuku

Medias na Twitteru