Na skriveno te vodim mesto - legenda o lovcima na blago u zaboravljenom gradu Vrmdži

14 Apr 2017
Autor Tea
1136 pregleda

Srpsko kulturno nasleđe bogato je predanjima, legendama i mitovima koji spadaju u usmenu narodnu književnost koja u zavisnosti od područja, tradicije, verovanja i uticaja sa strane, piše svoje mitove i legende iz istorijske prošlosti ne rukom zabeleženim pisanijem, već onim kojim se „sa kolena na koleno“ prenosi novim naraštajima. U njihovom središtu se najčešće javlja visprena duša koja svojom dosetljivošću i mudrošću uspeva ne samo da pomogne svom narodu, već i ismeje one koji žele da ga pokore.

Na skriveno te vodim mesto - legenda o lovcima na blago u zaboravljenom gradu Vrmdži

Jedna od njih potiče sa krečnjačkog rta, u dolini Pakleša i neposrednoj blizini Sokobanje, nekada grada, a danas sela koje nosi ime Vrmdža.

Govor nekih zabačenih, a samim tim i otuđenih krajeva Srbije kojima nerazvijena infrastruktura i danas ne pruža dovoljnu mogućnost komunikacije sa svojim sunarodnicima, stvorila je specifičan dijalekt koji je ponekad teško razumljiv narodu koji živi u urbanim sredinama.

U ovom kraju poseban značaj ima reč „vrnuti“, koja često u opisnom stanju objašnjava radnju, pa ćete u ovom mestu umesto imenice pljusak čuti da stari meštani kažu „kad iz oblaka vrne kiša“, zalivam baštu „u bašti navrćem vodu“ ili „navrni vodu u bokal“ (sipaj vodu).

Upravo od ovog glagola „vrnuti“ - vrni ili navrni nastalo je ime sela udaljenog desetak kilometara od Sokobanje – Vrmdža, u čijem centru se nalazio Latin grad koga ne samo da i danas opsedaju lovci na blago, već u njemu i dalje vlada prava „zlatna groznica“.

Vrmdža se u pisanim dokumentima pominje još u 3. veku, kao selo u čijem središtu dominira Latin grad, rimsko utvrđenje koje je služilo za odbranu carskog druma koji je vodio putem Bliskog i Srednjeg istoka. Grad do čije prve zidine se dolazilo preko reke na kojoj je podignut pokretni most, a u kome se nakon još dva zaštitna zida na vrhu stene nalazio utvrđeni dvorac koji je predstavljao posebno utvrđenje u tvrđavi, za vreme vladavine cara Justinijana u VI veku je dodatno čvrsto utvrđen i opremljen infrastrukturom koja je još u ono doba podrazumevala snabdevanje vode iz obližnjih reka kroz sistem vodovodnih cevi.

Na kamenitom grebenu izdvaja se i prkosi tvrda i velika kula, opasana u tri reda jakim zidovima, kojoj nalik na gradska platna davahu izgled dobre tvrđave. Ali se ta kula od ostalih u drugim tvrđavama ne izdvajaše jačinom i prostranstvom toliko koliko skladnošću i lepotom, milinom koju izaziva u putnikovu oku kad se ugleda još iz daleka.
To je bila, za ono doba na glasu, Vrmdža
.

Despotova vlastela”, Andre Gavrilović

Dobro utvrđen, nepristupačan i snabdeven dovoljnom količinom hrane, ovaj grad je zadao velike muke Turcima tokom osvajanja naših prostora, jer je stena na kojoj je sagrađen imala takav položaj da je praktično bila neosvojiva. Jedina slaba tačka mu je bila to što je vodu dobijao iz vodovoda koji se nalazio izvan zidina.

Legenda kaže da su nakon više bezuspešnih pokušaja napada u kojima su pretrpeli ozbiljne gubitke, uspeli da osvoje grad tako što su potplatili jednu staricu.

Shvativši da je njihova vojska daleko jača, mudra starica ih je posavetovala sledeće: Nađite divljeg konja ajdira kome nemojte da date devet dana da pije vodu, a potom ga odvedite da pase oko grada. Na mestu gde zastane i počne da rže, počnite da kopate, jer se tu nalaze vodovodne cevi koje kada presečete ostavićete vojnike unutar tvrđave bez vode, pa neće imati drugi izbor osim da vam se predaju.

Istovremeno starica je poslala poruku zapovedniku tvrđave da će tvrđava pasti i da mogu da se spasu samo ako potkuju konje naopako, pa kroz tajni prolaz napuste grad, što su oni i učinili. Kada su Turci ugledali te tragove pomislili su da je u grad stiglo pojačanje, pa su u prvom mahu posustali, što je našoj vojsci dalo dovoljno vremena da se skloni, a kada su konačno osvojili tvrđavu bili su ne malo iznenađeni kada su shvatili da je grad potpuno pust.

Nekada čuvar carskog druma, ovo selo Latino grada koje se prostire na tri brda i dve doline, selo izvora i potoka u kojima meštani piju čistu izvorsku vodu, danas pripoveda legendu o tvrđavi koju je Bajazitov sin Musa Kesedžija 1413. razorio toliko da na njemu ne ostade ni „kamen na kamenu”. Zamišljajući kako je nekada izgledalo to moćno kameno vizantijsko zdanje, oni sa strahopoštovanjem sa kolena na koleno prepričavaju legendu o šupljoj utrobi stene u kojoj se nalazi blago vlastelina koji se u strahu od najezde Slovena tu utvrdio.

Kako su meštani od tada do danas u ovoj oblasti pronalazili razne vredne predmete iz tog doba, Vrmaški grad već dugo predstavlja omiljenu destinaciju onih koji iz hobija tragaju za izgubljenim blagom koje verovatno nikada neće pronaći, ali će sigurno uživati u nesvakidašnjoj prirodi, čistom vazduhu i netaknutom prirodnom jezeru kojim se ovaj kraj ponosi.

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Ostavite Vaš komentar

Ako niste već objavljivali komentare na našem magazinu, komentar će biti objavljen posle moderacije. Vaša email adresa neće biti objavljena. Sva polja su obavezna.

1 komentara

 
Sopček Đura, 23 Apr 2017

Moja supruga je rođena i odrasla u Paraćinu! Njeni roditelji su rodom iz okolnog sela LEŠJE (poznato po istoimenom manastiru). Čitam joj ovaj tekst a ona se priseća: kada je kao mala odlazila u selo, meštani su navodnjavali svoje bašte vodom iz lokalne reke Crnice. Po dogovoru, ljudi su navodnjavali po nekoliko sati svoje bašte tako što su NAVRTALI vodu iz reke u željenom smeru!? Nakon dogovorenog vremena, motikom je zatvaran put i voda je odlazila u komšijsku baštu i tako redom... Ne znam da li je i danas takva praksa ali je ovo, rekao bih, jedan lep primer međuljudske sloge i saradnje!?

Odgovori

Podelite sa prijateljima

Translate article

Pročitajte slične članke

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

Medias na Fejsbuku

Medias na Twitteru