Kako je nastao Pinokio Karla Kolodija, a sa njim i izreka „Lažes, raste ti nos!“

03 Jan 2017
Autor Tea
896 pregleda

Retko se u literaturi može pronaći junak književnog dela koji je slavom prestigao svog autora kao što je to slučaj sa najčuvenijim drvenim lutkom kome se nos vidno povećava svaki put kada slaže. Danas verovatno na svetu ne postoji osoba koja nije čula za Pinokija, ali na pitanje ko je Karlo Kolodi malo ko bi znao tačan odgovor.

Kako je nastao Pinokio Karla Kolodija, a sa njim i izreka „Lažes, raste ti nos!“

Iako crvenilo u obrazima, obaranje pogleda, nervozni pokreti ruku ili povišen ton u glasu predstavljaju prepoznatljive telesne signale uz čiju pomoć se i bez poligrafa može otkriti osoba koja svesno izgovara neistinu, kratke noge i dugačak nos su obično prve asocijacije za netačno iznešene konstantacije koje zovemo laž.

Kako će svaka, pa i najbolje osmišljena neistina brzo izaći na videlo, narodna izreka kaže da su u laži kratke noge, jer one kao takve simbolično ističu osobu koja se lako prepoznaje u masi i koja malim, kratkim koracima koje jedino i može da napravi sigurno neće stići daleko.

Jedan od znakova zaobilaženja istine koji psiholozi ističu, a koji je inspirisao Kolodija da stvori lik Pinokija je svrab koji se najčešće javlja na vrhu nosa, pa ipak izraz lažeš, raste ti nos, verovatno nikada ne bi nastao da je tvorac drvenog lutka, novinar Karlo Lorencini, imao više sreće u kockanju.

Rođen 24. novembra 1826. u Firenci, Lorencini je pseudonim Kolodi izabrao po rodnom mestu njegove majke koje se nalazi u Toskani, u kojem je proveo detinjstvo i u kome je i stvorio svoje najpoznatije delo.

Mada se školovao za sveštenika, Kolodija je sudbina odvela stazom italijanske revolucije u kojoj je sa 22 godine postao novinar koji radi za pokret ujedinjenja Italije. Pokrenuo je list „Ulične svetiljke” koji je po naredbi Toskanskog vojvode ubrzo ukinut, a potom i list „Čarka”. Kada je konačno dočekao ujedinjenje, napustio je novinarstvo i postao boem prepušten kocki i piću. Istorijski podaci o njemu bi se tu verovatno i završili da se igrom sudbine nije dogodilo da je upao u kockarski dug koji je mogao da vrati jedino pisanjem. Te 1883. silom prilika je počeo da piše „Priču o lutku“ (Storia di un burattino) kome raste nos onda kada laže, a koja iako je bila namenjena odraslima je izlazila u nastavcima u prvom Italijanskom dečjem časopisu „Žurnal za decu“.

Kako je dečija književnost 19. veka bila poznata po držanju moralnih bukvica o lepim manirima i dobrom ponašanju, a deca imaju sopstveni doživljaj okruženja koji izražavaju izmaštanim pričama u kojima menjaju stvarnost, feljton u kojem je glavni lik povodljiv i neposlušan je postao toliko popularan, da je Kolodi uskoro Priče o lutku pretočio u roman koji je objavio pod nazivom „Pinokijeve avanture“.

U prvobitnoj verziji, Kolodi je roman završio surovo dovevši glavnog junaka u toliko tešku situaciju da je izvršio samoubistvo bešenjem, što urednici nisu mogli da dozvole pa su pod obrazloženjem da bajke za decu moraju da imaju srećan kraj, uspeli da ubede autora da napiše lep i poučan kraj. Tako je nastala priča o drvodjelji Đepetu koji je napravio drvenog lutka kojeg je vilinska magija oživela ali kojem poraste nos svaki put kada slaže i koji na putu da postane pravi dečak mora da prođe kroz razna iskušenja.

Nakon velikog uspeha „Pinokijevih avantura“ Kolodi se u potpunosti posvetio dečijoj književnosti. Napisao je još nekoliko romana od kojih su najpoznatiji Đenetino i Manucolo. Napustio nas je 26. oktobra 1890. ne sanjajući da njegovom glavnom junaku tek predstoji pravi uspeh.

Drugi po redu animirani dugometražni film Volta Diznija pod nazivom „Pinokio” je uz ovacije premijerno prikazan 23. februara 1940. Iako je od tada prošlo blizu osamdeset godina, ova vanvremenska priča i danas u doba razvijene kompjuterske animacije sa lakoćom osvaja nove naraštaje. Prepoznatljiva metafora o odrastanju praćena burnim emocijama, koloritni likovi oživljeni briljantnom animacijom praćenom predivnom muzikom Dizniju su doneli drugog Oskara, a drvenom lutku svetsku slavu koja je prevazišla i samog autora, Karla Kolodija.

Termin koji se danas koristi kako bi se nekome na simpatičan način jasno stavilo do znanja da ne govori istinu je: Lažeš Pinokio, raste ti je nos.

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Ostavite Vaš komentar

Ako niste već objavljivali komentare na našem magazinu, komentar će biti objavljen posle moderacije. Vaša email adresa neće biti objavljena. Sva polja su obavezna.

1 komentara

 
Sopček Đura, 06 Jan 2017

Pripadam generaciji koja je rasla uz priče i Diznijeve filmove kao što su Pinokio, Snežana i sedam patuljaka, Pepeljuga, Knjiga o džungli, Crvenkapa, Petar Pan, Bambi, 101 Dalmatinac... Često se dešava da, u trenucima inspiracije ili sete, sednem i pogledam neki od ovih filmova. U tim trenucima, barem u mislima, ponovo se vraćam u detinjstvo!? Lep je to osećaj, verujte mi na reč! Uostalom, ništa nas ne košta da ponekad, ili što češće, budemo odrasla deca...

Odgovori

Podelite sa prijateljima

Translate article

Pročitajte slične članke

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

Medias na Fejsbuku

Medias na Twitteru