Jedno putovanje- Suze sa ukusom ruzmarina i maslina

Autor Ljudi i događajiPutovanja

Skoro sam se vratila sa letovanja, puna utisaka. I kako to često biva, sa novih mesta koje upoznamo ponesemo nešto što ćemo dugo pamtiti, nešto što nas je u određenom trenutku nateralo da razmišljamo o životu i sudbini. Ljudi sa letovanja donose uspomene na fascinantne predele, miris mora ili ritam dobrog provoda.

Moja uspomena na ovo leto je nešto drugačija. Donela sam sa sobom jednu tešku životnu priču.

Njeno ime ja Panajota. Ima skoro osamdeset, ali deluje još starija, ako je to uopšte moguće. Krhka, sitna starica, obučena u crno, teskog hoda i uvek suznih očiju. Svakog jutra sam je zaticala kako sedi na malom tronošcu ispred svoje kućice, i šapuće nešto držeći brojanicu sa krstom u ruci. Primetila sam da svakog dana u isto vreme, oko 13 časova, teškim korakom dolazi na plažu, uđe u more do članaka, baci dva cveta u talase, dlanom uzme vodu, umije lice i plačući se vrati na svoje mesto ispred stare kućice.

Moja je znatiželja bila sve jača, pa sam zamolila vlasnicu kuće u kojoj smo odseli da mi ispriča nešto o toj baki. Priča je bila tužna, plakala sam dok sam slušala. Zamolila sam je da me odvede do starice.

Sledećeg jutra odložila sam odlazak na plažu, i nas dve smo otišle do bake Panajote. Pričala je o svom životu, kako je ostala udovica sa dva sina blizanca koji su imali samo godinu dana. Sa mukom ih je odgajila, ali nije mogla da ih školuje pa su oba ostali ribari, i tako izdržavali sebe i svoju majku. Majka je bila ponosna na svoje poštene i vredne sinove. Imali su po 21 godinu, kad su tog jutra rano u zoru krenuli u ribolov. Dan je prolazio, Sunce polako zalazilo, a majka je sa strepnjom čekala da se vrate. Kasno te noći, došli su stari ribari i rekli joj da je brodić njenih sinova eksplodirao na pučini, da su ih celog dana tražili, ali ih nisu pronašli.

Od tad je prošlo 14 godina. Godine samoće, žalosti, suza, i bola koji nikad neće nestati. Baka Panajota i dalje svaki dan baci dva cveta u more, uzme vodu u dlan, nakvasi lice i tako poljubi svoje sinove. Tužna je što nemaju svoje počivaliste da tamo ode i isplače se, i kako sama kaže što "Bog nije došao po nju" da joj skrati tugu i bol, da zauvek nađe mir pored svojih sinova.

Nisam mogla da odem kući, a da se ne pozdravim sa Panajotom. Kupila sam buket cveća i otišla do nje.  Zajedno smo se spustile na plažu. Bacila sam buket u more, a ona po svom običaju- dva cveta. Gutala sam teške suze koje su mirisale na ruzmarin, masline i nemoć. Ništa što bi bilo ko rekao ili učinio ne može smanjiti njenu patnju. Dok je živa.

Rastale smo se na plaži, dala mi je svoj blagoslov, i jedno saznanje koje od tad nosim u sebi. I na najlepšim mestima na svetu žive neki veoma nesrećni ljudi. Naše tuge ne bivaju manje ni u raju na zemlji. Gde god krenemo, one nas prate.

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Pretraga
Preporučujemo
Arhiva članaka
Misao dana

Mnogi se ljudi žale da im prođe ceo vek tražeći životu njegov smisao, ako uopšte postoji i nije drugde nego u samom traženju.

Jovan Dučić

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

ΜΕΔΙΑΣ na Fejsbuku
ΜΕΔΙΑΣ na Twitteru

Creative Commons License ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License. |