Golicanje - smešno ili ne?

Autor Ljubav i seksMedicina i zdravlje

Dodir je moćno oružje. Ukoliko je prijatan umiruje i relaksira, u suprotnom rađa osećanje ugroženosti  i straha. Ljudi reaguju na dodir, a različiti delovi našeg tela ne odgovaraju isto na tu vrstu stimulacije. U većini situacija, možemo decidirano reći da li nam dodir prija ili ne. Gotovo u svim, sem kad je u pitanju golicanje!

Golicanje i smeh idu jedno uz drugo kao ruka i rukavica, čak i kad nam je sam čin neprijatan. Da li je ova povezanost fiziološka i predstavlja normalan odgvor tela na neobičnu stimulaciju saznaćemo nešto kasnije. Prvo ćemo razotkriti fiziologiju golicanja.

Kada se nervni završeci u koži stimulišu blago - na primer, prstima druge osobe ili perom – šalje se signal preko nervnog sistema do mozga, koji analizira poruku. Efekat dodira koji dovodi do osećaja golicanja je rezultat analize dva regiona mozga. Somatosenzitivni korteks je odgovoran za analizu dodira, na primer, pritiska u vezi sa njim. Signal poslat iz čulnih receptora kože prolazi kroz prednji cingulatorni korteks, koji vlada prijatnim osećanjima. Udruženo, stvaraju zbunjujući osećaj koji izaziva smeh. Mali mozak, koji se nalazi u zadnjem delu mozga koji je odgovoran za upravljanje i kretanje može predvideti kada sami sebe pokušamo da zagolicamo, i upozorava mozak na nastupajući signal. Iz tog razloga, mozak informaciju odbacuje, i ne postoji mogućnost da se samozagolicamo.

Činjenica da se ne možemo samozagolicati podržava ideju da je golicanje proizvod socijalizacije. Po hipotezi koju je u saradnji sa čuvenim fiziologom Edvardom Heckerom postavio Čarls Darvin (Darvin-Hecker hipoteza), golicanje je povezano sa dobrim raspoloženjem, humorom i dobrom atmosferom unutar grupe. Pretpostavili su da je golicanje znak bliskosti, a smeh koji iz njega proizilazi manifestacija uživanja. Iako su Darvinova dostignuća u vezi sa ljudskim ponašanjem veoma vredna, moderna nauka kaže u ovome nije bio u pravu.

Njegovu tvrdnju su opovrgli evolucioni biolozi i neurolozi, i objavili svoje prilično zanimljivo mišljenje na ovu temu. Po njihovom mišljenju, potkrepljenom opsežnim istraživanjima, smejanje na nadražaj golicanjem je jedan od načina na koji se pokazuje pokornost agresoru, a sam čin golicanja, ma koliko danas bio socijalno prihvatljiv, u osnovi nosi crtu agresije.

Oblasti ljudskog tela koje su najosetljivije, ujedno su i najgolicljivije. Krhki, senziblini ljudi su, takođe, osetljiviji su na golicanje. Šta nam to govori? Čovek je evoluirao da živi u socijalnim grupama, i jedna od funkcija ovih grupa je da prenesu znanja sa jedne generacije na drugu. Odgovor koji telo šalje na „napad golicanjem” je instinktivno sklupčavanje tela u cilju zaštite osetljivih delova, i smeh kao poruku „ne shvatam sukob ozbiljno, neću uzvratiti” ili „ne napadaj me, vidi, smejem se, oponašaj me”. Smeh koji golicanje izaziva je, čini se, primarno bio način samoodbrane, ne znak uživanja.

Moderna nauka u obzir uzima i činjenicu da golicanje nije svima prijatno, i da u njemu (i to samo do izvesne mere) uživa 23% ljudi, dok kod ostalih izaziva nelagodnost i nervozu.

 

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Pretraga
Preporučujemo
Arhiva članaka
Misao dana

Sloboda je nezavisnost, a sreća je zavisnost od hiljadu sitnih sitnica.

Isidora Sekulić

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

ΜΕΔΙΑΣ na Fejsbuku
ΜΕΔΙΑΣ na Twitteru

Creative Commons License ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License. |