Centar naših emocija - amigdala

Autor Život i stilMedicina i zdravlje

Zašto se ljudi plaše, smeju, ljute? Zašto plaču? Zbog čega na neke zvuke reagujemo različito? Zašto se ježimo? Kako to to da nam neka vrsta muzike prija ili ne prija? Zašto nam ljudi iz okruženja šire, neko “pozitivnu” a neko “negativnu” enargiju?

Možda je pravo pitanje, ko je i gde se nalazi taj famozni okidač koji nam kaže da baš sad treba da smo uplašeni, srećni ili tužni? Kako, kada i usled čega se on aktivira?

Odgovor ćemo naći u amigdali, delu mozga koji predstavlja centar naših emocija, a za koju stručnjaci tvrde da kontroliše naša osećanja. Amigdala, ili na latinskom corpus amygdaloideum, su dve međusobno povezane žlezde, oblika i veličine badema, koje se nalaze sa obe strane našeg mozga u blizini  slepoočnica. U njoj su smeštena sećanja koja prouzrokuju naše strahove, pa kada vas neko ili nešto izbaci iz takta, ove žlezde odmah šalju ostatku mozga uzbunu a vaše srce počinje da kuca jače, ruke da se znoje i vi ste u predstresnom stanju.

Može se reći da je strah jedan od najboljih čovekovih prijatelja. On nas tera na preživljavanje. Praveći razliku između strahova koje čuva i vraća, amigdala proizvodi emocionalni odgovor pre nego što misleći centri u potpunosti registruju događaj. Prizivajući jači ili blaži strah u situacijama koje prepoznaje kao opasnost, ili potiskujući ga kada opasnosti nema, ona odlučuje šta ćemo i kada osećati. Tokom druženja sa različitim osobama, naši mozgovi su otvoreni toliko da upijaju ono što te osobe osećaju. Ove žlezde su senzori pozitivne ili negativne energije. Na pozitivnu energiju one ne reaguju, te dozvoljavaju osećaju sreće da vas obuzme, ali u susretu sa negativnom energijom, amigdalin alarm se aktivira. Zbog toga kažemo da nas je neko “napunio negativnom energijom” ili osećamo da nam je neko “ulepšao dan”. Jednostavno rečeno, ona prva prihvata i “obrađuje“ informacije koje primamo preko čula, a potom ih šalje na “dešifrovanje“ uz pomoć inteligencije, gde zajedno sa svešću donose zaključke.

Amigdala je odgovorna i za to kako doživljavamo muziku. Informacija o muzičkom tonu prvo stiže u amigdalu koja priziva potisnuta sećanja na osnovu kojih mi osećamo emocije zbog onoga što čujemo. To je razlog što nam je jedna muzika prijatna, dok nam druga “para uši”, a neka treća u nama izaziva melanholiju, nežna raspoloženja ili prisećanje na trenutke koji su prošli.

Iako se ljudska komunikacija 86% bazira na sluhu, da li ste se zapitali zbog čega se naježite kada čujete zvuk viljuške po tanjiru, čupkanje vate, škripanje stiropora ili nokta po školskoj tabli? Ovaj primitivni deo mozga je zaslužan i za averziju prema visokim tonovima koja predstavlja drevni instikt za preživljavanje. Nekada te zvukove ne morate realno da čujete, dovoljno je samo da ih se prisetite pa da amigdala postane aktivnija.

Najjača pretnja radu amigdale je zaljubljenost koja se takođe, kao fiziološki fenomen, nalazi u mozgu, a ne u srcu. Ljubavne emocije povećavaju aktivnost neurona u delu mozga koji je “zadužen” za osećaj prijatnosti. Glavnu ulogu u našem mozgu tada preuzima hormon dopamin, poznatiji kao hormon sreće, dok se amigdala, moždani centar stresa i straha, privremeno umrtvljuje. To je razlog zbog kojeg su zaljubljeni ljudi "slepi" za opasnost. Kako je ljubav primarni interes zaljubljenog čoveka, amigdala u tim trenutcima ne uspeva da se izbori sa dopaminom i obavi svoju upozoravajuću funkciju.

Znajući da svi imamo bolna emotivna iskustva, kako iz detinjstva tako i kasnije tokom života, i da upravo na toj bazi gradimo negativna ubeđenja koja potisnemo u nesvesno, postavlja se pitanje, da li bi nam život bio lepši kada bismo "folder" naših potisnutih strahova i sećanja nepovratno bacili u RecycleBin? Odgovor je NE!

Amigdala nam pomaže da ostanemo živi izbegavajući situacije, ljude ili objekte koji nas dovode u opasnost. Tačno je da bez njenog alarma mi ne bismo znali šta je strah, ali se u opasnim situacijama ne bi ni branili. Izostale bi čak i hitne reakcije koje nam u određenim situacijama spašavaju život. Sa druge strane, ona služi kao spremište emocionalnog pamćenja. Kada bi nam amigdala bila hirurški odstranjena, mi bi izgubili sposobnost prepoznavanja osećanja, kao i svaki osećaj o osećanjima, ne bismo mogli da prepoznamo bliske rođake, pa čak ni rođenu majku.

Ukoliko ste često pod stresom i želite da se odmorite od vaših strahova i negativne energije, ne razmišljajte o odstranjivanju amigdale kad postoji daleko efikasnije rešenje, zaljubite se. 

Creative Commons License Zabranjeno je kopiranje članka na druge sajtove bez validnog linkovanja ka originalnom tekstu u skladu sa licencom ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License i prema odredbama Zakona Republike Srbije o autorskim i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012). U slučaju neovlašćenog kopiranja bićemo prinuđeni da preduzmemo korake u skladu sa čl. 35 i čl. 36 Zakona o autorskim i srodnim pravima i zatražimo naplatu zakonom propisane nadoknade.

Pretraga
Preporučujemo
Arhiva članaka
Misao dana

Smatrao sam dužnošću i srećom da sebe i druge čuvam od grijeha. I sebe, uzalud je kriti. Grješne misli su kao vjetar, tko će ih zaustaviti? I ne mislim da je to veliko zlo. U čemu je pobožnost, ako nema iskušenja koja se savladavaju?

Mehmed Meša Selimović

Prijavite se

Prijavite se na listu za primanje informacija o novim člancima i ostalim dešavanjima na našem Magazinu. Unesite Vašu E-mail adresu:

ΜΕΔΙΑΣ na Fejsbuku
ΜΕΔΙΑΣ na Twitteru

Creative Commons License ΜΕΔΙΑΣ by Vojin Petrović is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivs 3.0 Unported License. |