Dve nedelje pre njegovog pojavljivanja došlo je to serije jakih zemljotresa, a u vazduhu se osećao oštar miris sumpora, što za stanovnike Sicilije, naviknute na erupcije Etne većih ili manjih razmera, nije bilo ništa neobično. Jedina neobičnost je bila ta što na Siciliji tada nije bilo nikakvih erupcija.

Nekoliko dana kasnije primećen je gust dim koji se podiže sa mora. Sicilijanci su u prvi mah pomislili da je reč o nekom brodu koji gori na pučini, ali su stvari postale mnogo jasnije kada su se otisnuli na more i kada su primetili balončiće ključale vode i mrtvu ribu koja pluta.

Tokom jula i avgusta ostrvo kupastog oblika je raslo i postalo vidljivo sa sicilijanske obale. Vulkan nazvan Empedokle je bio još uvek aktivan, izbacivao je lavu i vruć pepeo. Ostrvo je dostiglo visinu od 63m i površinu od skoro 5 kvadratnih kilometara. Kako se ovaj impozantan komad stene pojavio na taktičkoj lokaciji u blizini morskih puteva kroz Mediteran, četiri zemlje su počele da zveckaju oružjem otimajući se za prevlast nad novom teritorijom. Prvi koji su počeli da ga svojataju su bili Britanci čija se mornarica prva iskrcala na ostrvo i postavila svoju zastavu. Nazvali ga Grejem (Graham Island) po Siru Džejmsu Grejemu, glavnom namešteniku britanskog Admiraliteta.

Sicilijanski kralj Ferdinand II je smatrao da se radi o grubom kršenju teritorijalnog integriteta s obzirom da se ostrvo nalazi u sicilijanskim vodama. Poslao je korvete i vojsku da istraži novu zemlju, kojoj je sebi u čast nadenuo ime Ferdinandea. Španci su takođe pokazali veliki interes, a poslednji koji su na lice mesta stigli bili su Francuzi koji su simbolično „eruptivno” otvorili šampanjac i nazvali ostrvo Julija po mesecu julu u kom se pojavilo.

Narednih meseci sukob se pooštravao u štampi ali i u diplomatskim krugovima vodećih evropskih sila. Za to vreme, ostrvo je postalo prava atrakcija. Turisti su u velikom broju obilazili ostrvo i njegova dva mala sumporna jezera, a Francuska je čak objavila detaljan nacrt za izradnju elitnih odmarališta na „svojim” plažama. Toliko su svi su bili uzbuđeni i zaokupljeni planovima da niko nije ni primetio da se ostrvo polako povlači u more.

Fragmentisan i mekan vulkanski materijal od koga je ostrvo sazdano nije mogao da izdrži uticaj morskih talasa i čim su erupcije prestale, morska voda je erodirala njegove obale. Do 17. decembra 1831. ostrvo je potpuno potonulo u more, a teritorijalni spor je došao do mirnog kraja.

Ostrvo se pojavljivalo i nestajalo nekoliko puta, prvi put za vreme Punskih ratova, a poslednji 1863. nakon čega je potonulo 8m ispod nivoa mora i predstavljalo opasnost za brodove sa dubokim gazom. Interesantan je i podatak i da ga je američki pilot u operaciji Kanjon Eldorado 1986. na putu do Tripolija zasuo bombama, misleći da je libijska podmornica.

Početkom ovog veka obnovljena su seizmička istraživanja u ovom delu Sredozemnog mora što je dovelo do spekulacija da bi Ferdinandea ponovo mogla da „izroni” i postane ostrvo. Da bi se sprečila ponovna geopolitička neslaganja Italija je brzo reagovala i poslala ronioce koji su spustili u talase mermernu ploču na kojoj je jasno naznačeno da je to sicilijanska teritorija.

Ipak, malo je verovatno da bi došlo do teritorijalnog spora ukoliko bi se ostrvo ponovo pojavilo u bliskoj budućnosti jer ono ne bi imalo isti strateški značaj kao i 1831. godine i najverovatnije bi s pravom pripalo Italiji, jer se i nalazi u italijanskim vodama.