Od svih datuma koji su se slavili u nekadašnjoj SFRJ, 25. maj je prvi izbrisan iz kalendara praznika. U novijoj istoriji ostaće zapamćen kao dan kada je osnovan Haški tribunal (1993), dan kada je avijacija NATO-a bombardovala Pale, a srpske snage u znak odmazde zarobile 377 pripadnika mirovnih snaga UN-a (1995), i dan kada je u Beču parafiran Sporazum o pitanjima sukcesije bivše SFRJ (2011) kojim je započet proces podele imovine između nekadašnjih jugoslovenskih republika. Simbolika propasti, patetične i preterane, prenaglašene kao i svaka emocija na Balkanu.

Lagane nelagodnosti u sećanju

Socijalistička prošlost na koju gledamo kao na vrhunsku obmanu - mahali smo Vođi, pevali smo rodoljubive pesme, zasipali smo vozove cvećem, zaluđivali se udarništvom i sl. dobila je svoje metastaze od Vardara pa do Triglava. Postala je jeza niz kičmu. Ubijali smo i proterivali svoje građane, palili smo domove svojih komšija, tupo smo gledali konvoje nevoljnika i usmeravali njihovu nesreću što dalje od nas, da na nekom drugom mestu kontaminiraju kulturu blagostanja i slave etničku raznovrsnost.

Jedino u čemu smo postali uspešni je traženje krivca, ali to je oduvek bio lak i slabo cenjen zanat. Onaj koji nam je, kako neki tvrde, oduzeo osećaj odgovornosti za sopstvenu egzistenciju otišao je pre skoro četiri decenije. Privilegiju da danas žive „u obdaništu” na koje nas je navikao, nezainteresovani za visoku politiku i teorije zavere, uživaju neki drugi ljudi, po nekim Švedskama i Norveškama. Žive opušteno, naivni i neinformisani, jer na svakom koraku osećaju jako prisustvo i brigu države.

Mi smo odrasli i osamostalili se. Stare vrednosti smo prezreli, a nove ne uspevamo da stvorimo. Razvili smo samo lukavost u pogledu i sposobnost da se „snađemo”. Usvojili labavu etiku i rastegljiv moral. Na one među nama koji nisu uspeli da evoluiraju u tom pravcu gledamo kao na budale zarobljene u ideologiji prošlosti. Njihova sećanja na dan kada se slavio rođendan Maršala Tita, jugoslovenskog revolucionara, vojskovođe i državnika, koji i nije baš bio rođen na ovaj dan ali je voleo da proslavlja rođendan na stadionima po lepom vremenu, slušamo sa podsmehom. Jer, prosvetljeni novim vrednostima su uspeli da domisle - on je za sve kriv i sve što nas je snašlo je bilo deo njegovog plana.

Nedemokratski izabran kicoš u belom odelu, ljubimac zapada sa kubanskom cigarom u uglu usana, omiljeni odmetnik istoka i belosvetski prevarant u radničkom tripu, koji je savršeno svirao klavir i loše glumio mašin-barvara, danas neće dobiti štafetu. Jer šta će mu? Otišao je sa rukama u džepovima, ostavivši narodu savremene fabrike, pruge i puteve, sa prihvatljivim javnim dugom višestruko manjim od onog koji danas imaju svetske sile. Ostavio je moćne korporacije neimara koje su zahvaljujući njegovim diplomatskim vezama izgradile pola Afrike. Ponavljao kao mantru „čuvajte mi Jugoslaviju”. Sasvim pogrešan način da ode sa vlasti, složili bi se njegovi naslednici.

Druge se pesme čuju

Niz demokratski izabranih lidera koji je usledio nam je to objasnio. Sa vlasti se odlazi tek kad počneš da posrćeš pod teretom napunjenih kofera, kad dobro obezbediš tajne bankovne račune, i kad prokockaš lepo parče državne imovine. Izbore organizuješ kad god ti je povoljan horoskop, a sa vlasti ne silaziš dok te ne poteraju topovima.

Pre toga objasniš narodu da država nije mama koja im je obećala čokoladu pa slagala, i da su lenji. Objasniš im da treba rade u fabrikama koje si opljačkao pa poklonio nekim ljudima čiji jezik ne razumeju, dok je tvoja kravata skuplja od njihove godišnje plate. Da treba da se školuju, na univerzitetima gde školarina košta kao trogodišnji kućni budžet. Da si zastareli koncept udarništva na izgradnji puteva i pruga zamenio naprednim višegodišnjim volonterskim crnčenjem u struci, bez ikakve nadoknade, prava i perspektive. Da treba da budu odgovorni prema svom zdravlju, u zdravstvenom sistemu gde su liste čekanja na osnovnu dijagnostiku duge kao kilometar Koridora 10. Objasniš narodu da je „volim tvoje ljude ponosne, i ratara i pastira u frulicu kad zasvira” nazadna populistička obmana, jer je budućnost tradicionalne zemlje seljaka u pravljenju čipova. Mi ćemo, jer Kineza nema dovoljno, a plodnu zemlju, izvore vode i rudnike ćemo uz simboličnu proviziju rasprodati u bescenje. Čemu drama, kao da su ti resursi nešto što Bog više neće praviti.

Radnička te ruka stvorila

Četiri decenije Štafeta mladosti je bila povod da se afirmišu sport, nauka i umetnost. Bila je metafora svih vrednosti tadašnje države, ulaganja u mladost i budućnost, rada i stvaralaštva. Sam događaj je bio u formi štafetnog trčanja sa umetnički izrađenom palicom od drveta ili metala, a prenošenje iz ruke u ruku po trasi dugoj i do 100,000 km način da se simbolično povežu svi građani SFRJ. Svake godine je polazila iz drugog mesta, a na svečanom sletu je uručivana Titu na današnji dan, Dan mladosti. Narod je u informativnim emisijama sa velikom pažnjom svake večeri pratio kretanje štafete i putem ovih dokumentarnih priloga upoznavao gradove i kulturu svih jugoslovenskih regiona.

Na stadionima 25. maja narod nije slavio ličnost, nego državu u kojoj je živeo. Nesavršenu, jer savršena ne postoji, ali je to shvatio na teži način. Slavio je gradove izgrađene golim rukama na zgarištu rata, socijalnu pravdu, dostupno obrazovanje, diplomatski luksuz nesvrstanosti. Slavio je, jer se sa Galeba iskrcavao u centar Londona, slavio što je po travnjaku Bele kuće sa svetskim moćnicima šetao kao po svojoj avliji. Danas nas tamo ne žele ni kao turiste.

Narod je na Dan mladosti slavio jedinstvo koje je, kako nas sada uveravaju, bilo nametnuto. Nikada se zapravo nismo voleli. Da smo malo duže vežbali, i da se nismo tako lako predali najprimitivnijim ljudskim pobudama, možda bi nam prešlo u naviku. Da smo znali da ćemo se samo deceniju kasnije ponovo boriti za ulazak u savez, sada pod tuđim uslovima, da ćemo se ponizno nuditi onima koji će federaciju u kakvoj smo živeli (možda) uspeti da stvore do kraja ovog veka, ostali bismo pošteđeni teškog istorijskog nasleđa, mržnje i stradanja. Možda, da smo na vreme shvatili da slobodno možemo da se ne volimo, kao Britanci i Francuzi, ne bismo tako sramno spustili granicu ljudskog postojanja.

U poređenju sa datumima koje danas slavimo širom bivše Jugoslavije, Dan mladosti sa sve štafetom nije recidiv prošlosti kojeg treba da se stidimo. Iz ove perspektive, danas bismo ponovo mogli da ustanovimo 25. maj kao novi praznik regiona - Dan zakasnele pameti.