Arif Heralić je bio livac, radnik na visokoj peći, čiji je životni put pratio niz tragedija. U Zenicu je došao iz Maglaja, gde su tokom Drugog svetskog rata ustaše ubile pedesetak članova njegove familije, a oca i braću u njegovom prisustvu. U zeničkom naselju Crkvice je živeo skromno i tamo danas ne živi niko iz njegove porodice. Od dvanaestoro dece koje je dobio do školskog uzrasta je preživelo samo sedmoro. Težak život i brojne tragedije odvele su ga u alkoholizam i kasnije u tešku bedu. Umro je 1971. godine.

Njegov lik, koji se prvo nalazio na novčanici od 1000 jugoslovenskih dinara (1955-1967), a kasnije zbog denominacije i redizajna na novčanici od 10 dinara, zabeležio je Nikola Bibić, fotograf beogradske „Borbe” 1954. godine. Popularni „som” je trebalo da simbolizuje srećnog i zadovoljnog radnika u mladoj jugoslovenskoj industriji, sve ono što nesrećni Arif Heralić nikada nije bio.

Alija Sirotanović, rudar u ugljenokopu Kreka, bio je deo rudarske udarničke kampanje koja je zavladala u komunističkim državama nakon Drugog svetskog rata. Iskopavši u jednoj smeni 17 tona uglja, navodno je nadmašio Rusa Alekseja Stahanova, koji je još od 1935. godine važio za nedostižni rudarski uzor. Iako je ovo neformalno rudarsko takmičenje bilo aktuelno u vreme najžešćeg sukoba između Tita i Staljina, Alijin lik je završio na novčanici od 20 000 dinara tek 1987. godine, i zadržao se veoma kratko, jer je novčanica povučena iz upotrebe u monetarnoj reformi Ante Markovića.

Lik Arifa Heralića je bio daleko poznatiji, ali su anegdote iz života i biografija Alije Sirotanovića bili mnogo vedriji i primereniji svrsi političke propagande, pa tu možemo naći jedan od uzroka čestog mešanja ova dva radnika. Najpoznatija anegdota je kada se, navodno, tokom Titove posete rudniku Alija „požalio” maršalu na uslove rada rečima: „meni treba veća lopata da bih bolje radio”. Iako je Alijina osnovna alatka bila pneumatska bušilica, a ne lopata, legenda kaže da je Alija sebi iskovao lopatu duplo veću od ostalih u rudniku i tako nastavio da obara rekorde u eksploataciji uglja. Odbio je ponuđen stan u Brezi i ustupio ga onima koji nisu imali obezbeđen smeštaj, a kada je od Tita kao poklon dobio „auto po želji”, odabrao je Fiću.

O njemu i danas rado pričaju njegovi potomci. „Kad je umro Tito, dedo je plakao tri dana” , izjavila je njegova unuka u intervjuu zagrebačkoj Areni. Svih sedam braće Sirotanović i većina njihovih sinova su bili rudari. Ahmedov bratanac Arif, sin njegovog brata koji je poginuo u rudarskoj nesreći, osnovao je u znak sećanja na požrtvovane rudare udruženje Alija Sirotanović i njegovi komorati. Danas jedna ulica u Brezi nosi ime ovog udarnika, a u krugu rudnika stoji njegova bista. Umro je 1990. godine, opet simbolično, u vreme kad je nestajala i država u čijoj je bajci bio jedan od najpoznatijih heroja.