Vraćamo se u istoriju, gde otkrivamo da su srebrne poluge bile prvi novac na svetu. Prvi put su uvedene u Mesopotamiji (današnjem Iraku) sa idejom da se unapredi trgovina. Sudeći po zapisima sačuvanim na tablicama ispisanih klinastim pismom, srebro je bilo prvi standardizovani način plaćanja. Metal se kovao u obliku štapića, koji su sečeni i mereni tokom realizacije posla. Sve ukazuje na to da je srebro uvedeno iz čisto praktičnih razloga. U razvijenoj Mesopotamiji, gde je trgovina cvetala, postalo teško trgovati prostom razmenom dobara poput goveda ili žitarica. Po mišljenju istoričara, na glinenim tablicama se u to vreme, između ostalog, vodila i neka vrsta knjigovodstva prilikom većih transakcija.

Pre nego što je hiljadama godina koristila srebro, zato i bakar kao novac, drevna Kina je imala specifičan monetarni sistem - skupocene morske školjke. One, naravno, nisu bile novac u današnjem smislu, ali su pre 3-4000 godina upotrebljavane kao sredstvo plaćanja zbog pogodnog oblika, lakog brojanja, čvrstoće i dopadljive strukture. Monetarna jedinica je bila „peng” koji je preveden na jezik školjki predstavljao dve hrpe od deset granata, ili kako je znakovno predstavljen, dva grozda školjki. Krajem vladavine dinastije Šang (od 1675. do 1029. p.n.e) zbog velike eksploatacije školjke su postale deficitaran resurs, pa su oblici tipa školjke izrađivani od kamena, keramike, kosti, žada i bakra.

Na samom pragu nove ere, u vreme razdoblja Proleća i jeseni i Zaraćenih država, u Kini su se pojavile prve bronzane kovanice u obliku tadašnjih poljoprivrednih alata. Oblici kovanica su se razlikovali, i skoro svaka od zaraćenih kineskih država je imala svoj karakterističan novac sve do ujedinjenja Kine (221. godine p.n.e) pod dinastijom Kin. Okrugle kovanice s četvrtastim otvorom u sredini, koje su se do tada koristile u državi Kin, počele su da se upotrebljavaju u celoj Kini. I danas se smatraju simbolom sreće i bogatstva, a odražavale su drevno kinesko shvatanje sveta, gde je nebo okruglo, a Zemlja četvrtasta.

Sistem plaćanja u školjkama nadživeo je drevnu Kinu. U regionima oko Ugande, na primer, 1700-tih godina, za kupovinu žene su bile potrebne dve školjke. Međutim, kako su se pomorski putevi širili, školjka je kao moneta doživela veliku devalvaciju. Već 1860. godine, žena je u Ugandi koštala preko 1000 školjki.

Pre uvođenja kovanica, jedna od necenjenih moneta u Etiopiji je bila pločica soli, u nekim periodima vrednija od iste težine zlata. Dve pločice soli su se razmenjivale za 16 kg žitarica.

U drevnom Egiptu je postojao metalni novac, ali su ga koristili isključivo bogati trgovci u transakcijama sa stranim partnerima. Među narodom, najrasprostranjenija moneta su i dalje bile žitarice. Mesečna plata radnika je iznosila oko 200 kg žitarica, od kojih su mogli da kupuju ostale potrepštine za svoju porodicu. Kako nije bilo praktično nositi džakove žitarica u kupovinu, ustanovljene su javne banke gde je stanovništvo deponovalo svoje rezerve, dobijalo priznanice i na osnovu njih uzimalo ostala dobra u toj, ili drugim robnim bankama. Da bi sprečila zloupotrebe, centralna banka u Aleksandriji je kontrolisala i čuvala kopije svih priznanica.

Kovanice koje se smatraju pretečom današnjeg kovanog novca nastale su u prebogatom maloazijskom kraljevstvu Lidija, koje se nalazilo se na teritoriji današnjih turskih pokrajina Manisa I Izmir. U doba najvećeg uspona Lidije, tokom vladavine kralja Kreza (poznat i po izreci „bogat kao Krez”), oko 660. godine p.n.e. nastale su prve kovanice na svetu, iskovane od srebra i zlata. Iako su u Egiptu, Kini i drugim drevnim kraljevstvima postojali razni oblici novca, lidijske kovanice od plemenitog metala se danas smatraju „Adamom kovanica”, jer je ovaj vid plaćanja tek tamo zaživeo u svojoj punoj formi. Najvažnija novina je bila njihova standardizacija, jer su sada u skladu sa svojom vrednošću imale precizno definisanu težinu, čistoću i izgled. Prvi standardizovani novac stavljen je u promet u Lidiji oko 640. godine p.n.e.

Pojednostavljena je trgovina, više nije bilo potrebno merenje metala za isplatu i komplikovano utvrđivanje cene. Veliki broj svetskih trgovaca je dolazio u Lidiju, što je izrodilo još jedan fenomen tog doba - prodavnice, ili trgovine na malo. Svaka prodavnica na svetu nastala je po ugledu na lidijske prodavnice, mesta trgovanja na stalnim lokacijama.

Kako su kovanice u početku bile od plemenitih metala, nije dugo trebalo da se pojavi nova klasa „malih privrednika” - falsifikatori novca. U Grčkoj tog doba, recimo, vešti falsifikatori su pravili lažni novac od jeftinog bakra i prelivali ga tankim slojem zlata ili srebra. Veština falsifikovanja se samo usavršavala, a tehnike provere nisu mogle da je prate. Jedna od boljih tog vremena je bila kontrolna mermerna pločica u koju su utiskivane zlatne igle različite čistoće zlata. Svaki veći trgovac je imao jednu, i poredio je izgled dobijenog novca sa linijama u crnom mermeru. Oni koji je nisu imali, ili nisu imali poverenja u ovu tehniku, u slučaju sumnje su pribegavali drastičnim merama i - sekli zlatnike na pola da provere središte kovanice.

Konačno, u IX veku, Kinezima je bilo dosta lažnog novca. Prvi su odlučili da novac kuju od jeftinih materijala, zadržavajući njegov tradicionalni oblik sa pravougaonom rupom u sredini. Praktičnost kovanog novca, koji je imao precizno definisanu simboličnu, a ne stvarnu vrednost materijala od kojeg je napravljen, počela je da osvaja svet. Već 1023. godine, u Kini je oformljena državna uprava za štampanje papirnog novca, čije se izrada pokazala kao mnogo jeftinija, a mogućnosti za krivotvorenje u to doba znatno manje.

Sa pojavom papirnog novca, zaživelo je i bankarstvo. Sve do XIII veka, monopol nad zajmovima u Evropi su držali Jevreji i Templari. Kada su jedni proterani, a drugi pogubljeni ili zatvoreni, postalo je nemoguće razmeniti ili pozajmiti novac. Tu su svoju priliku videle bogate italijanske porodice koje su uspostavile prve banke u Evropi. Razgranale su posao širom starog kontinenta i zaradile enormna bogatstva. Ipak, pozajmice uz kamatu nisu smeli, kao današnje banke, da nude javno. To nije bilo u skladu sa Biblijom. Po proroku Ezekielu, zelenaštvo je bilo težak greh, svrstan u rang sa ubistvom, silovanjem, pljačkom idolopoklonstvom:

„Ako pozajmiš novac kome od moga naroda, siromahu koji je kod tebe, ne postupaj prema njemu kao lihvar! Ne nameći mu kamatu!” (Izlazak 22:24)

Rešenje ovog problema je bilo u izdavanju menica. Onaj koji je pozajmljivao novac „prodavao” je menicu bankama po jednoj ceni, a otkupljivao je po onoj koja pokriva pozajmicu i kamatu. Na taj način formalno nije postojala pozajmica, već samo kupovina i prodaja dokumenta.

Papirni novac je u Evropi postao standard tek krajem XIX veka, kada se stari kontinent oporavio od monetarnog udarca koji mu je početkom XVII veka zadao prvi moderni evropski bankar - kockar i matematički genije Džon Lou. Finansije je učio u Londonu, a veliko bogatstvo stekao na kartama, izvodeći u glavi komplikovane statističke proračune. U Francuskoj je otvorio prvu javnu banku, a u međuvremenu uspeo da navede francuskog kralja Filipa II na pionirski finansijski manevar, ubedivši ga da državu oporavi od javnog duga izdavanjem banknota za čiju likvidnost garantuje kralj lično.

Sam je postao direktor kompanije „Istočna Indija” koja je trgovala sa francuskim kolonijama i prodavala deonice kompanije koja je rasla neverovatno brzinom. Rasla je i potreba za Kraljevskim obveznicama, a njih je Filip II velikodušno štampao. Za samo par godina, vrednost deonica kompanije je porasla za 3600%. Onda je, iznenada, balon od sapunice pukao. Precenjenost vrednosti francuskih kolonija je konačno došla na naplatu. Preko noći su bankrotirale i banka i kompanija Džon Loua, a Francuska je upala u veliku finansijsku krizu koja je dobro prodrmala celu Evropu. Do kasnih 1790-tih, istraumirana Francuska se nije usudila da rukuje sa papirnim novcem.

Dinar je zvanična valuta države Srbije postao 12. decembra 1873. godine kada je Narodna skupština Kraljevine Srbije usvojila Zakon o kovanju srpske srebrne monete. Pre usvajanja ovog zakona, Srbija pod vlašću Milana Obrenovića je u Parizu 1865. godine pristupila Novčanoj konvenciji zajedno sa Francuskom, Belgijom, Italijom i Švajcarskom.

Poslanici su predlagali nekoliko naziva nove monete, od kojih se najbolje kotirao - srbljak. Zaslužan što danas ne plaćamo srbljakom umesto dinarom je tadašnji ministar finansija Čedomilj Mijatović, koji je predloge poput stoparac, stopar, srbljak, pa čak i franak (jer je francuski franak bio sinonim za monetarnu stabilnost) odbacio sa obrazloženjem da je „dinar bio dovoljno dobar da ga kao svoj novac kuje car Lazar, pa možemo i mi”. U srednjevekovnoj Srbiji, prvi dinar kao ličnu monetu kovao je Vuk Branković, a poslednji despot Đurađ Branković. U drugoj polovini XIX veka u zemlji su bile različite monete u opticaju i bilo je potrebno da se taj monetarni haos sredi, što je rešeno uvođenjem dinara kao državne monete, iako je u to vreme Srbija još uvek bila u vazalnom odnosu prema Turskoj.

Prvih desetak godina plaćalo se kovanim novcem, a prva papirna srpska novčanica je emitovana 2. jula 1884. godine. Rođena je kad i prva emisiona banka, Privilegovana narodna banka Kraljevine Srbije. Vrednost joj je bila 100 dinara i imala je pokriće srebru i zlatu. Bila je to privremena novčanica, rađena po uzoru na 100 franaka banke Belgije uz manje izmene. Za najlepšu ikad štampanu srpsku novčanicu smatra se čuvena „plava novčanica”, prvi put štampana 1893. godine. Na njoj je slika devojke u narodnoj nošnji koja drži gusle, a na vodenom žigu se nalazi lik Miloša Obilića. Ovo je ujedno i prva novčanica na kojoj se ističe nacionalni identitet srpske monete. U to vreme, krajem XIX veka, za 100 dinara se moglo kupiti osam volova!

XXI vek je doneo kripto-novac, virtuelnu monetu Bitkoin, zasnovanu na ideji anonimnog novčanog sistema kojeg kontrolišu svi njegovi učesnici, a ne centralna institucija poput kovnice, centralne banke ili države. Svesni da novac danas nema svoju realnu vrednost zasnovanu na opipljivom kapitalu, konkretno u zlatnim rezervama države koja ga izdaje, već se prilično oslanja na „odloženi reciprocitet” zasnovan na stabilnosti nacionalnih i svetskih finansijskih institucija, tvorci Bitkoina su se odlučili na drugačiji pristup. Kriptografski sistem omogućava dvema stranama da trguju direktno, bez posredovanja institucije koja bi odobrila transakciju. Tajna uspeha Bikoin sistema je, između ostalog, u tome što je u svakom trenutku svestan da li je određena transakcija validna, i beleži svaku transakciju koja se ikada desila.